Ovako se desilo. Ja sam se vraćala sa svog korporacijskog dela dana u svoj porodični život. U svoj stan u kome me čeka moje kuće a moje dete je na Tašu sa bebisterkom sitić....a moj dečko se polako vraća iz svog sveta posla sa svog radija, svojoj kuću pa se lagano čujemo. I Sve deluje fino skroz i ok dok ja ne izađem iz lifta i vidim na vratima markerom piše ogromnim slovima, neki glupavo napisani sa malo ćirilicom, malo latinicom pisanim slovima snažni bunt protiv mog psa koji laje. Prvo se isečem, dok ne pročitam šta piše jer sve deluje kao neko preti da će nas sve zaklati. Onda vidim iz tog preko celih vrata markerom poruke neko je popizdeo što moj pas, Cici, inače mešanac terijera i maltezera koja izgleda kao albino patuljasti šnaucer kad je ošišana, a to je na pr sad, laje celo popodne. Hm. I pošto je pas lajao glasno, taj neko je odlučio takođe da bude glasqan, pa je od svih predloženih , mogućih i dostupnih medija odlučio da mi šara markerom po vratima. Pošto ja nisam buržujka...istina je da se ja koprcam sa parama, stalno nekako baš koprcam, na primer sad mi je riknula mašina za sudove a ja ću je baciti i neću kupiti novu do daljnjeg, ali živim u nekom velikom bakinom stanu pa imam malo i neku čaroliju koja deluje da sam propala aristokratija, ali u ovdašnjim uslovima iz komunističko-vladajućeg perioda, kao i cela moja generacija uostalom, dakle, pošto se ja nisam proteklih godinba usmeravala da maznem pare ili da budem uspešna biznismenka, ja nema jebenu jeftinu kameru na vratima. Nemam čega da se plašim, bar ja tako mislim. Nema ko nema šta da mi pljačka, i tako bez te kamere ja nikada neću znati ko mi je šarao po vratima. Ali mogu da pretpostavljam, ali nisam sigurna, a imam potrebu da tu budalu nateram da mi prefarba vrata, ili da mu -joj razbijem usranu glavu. Pošto je kuća raspad i kućni savet je raspad, i ja zvonim na sva vrata a oni svi sležu ramenima i niko ništa ne zna, ja onda zovem pandure, koji istina brzo dođu, ali me belo gledaju i kažu nemaju oni vremena da se bave takvim glupostima. Ja kađem da ću sad ja da uzmem auto lak i išaram vrata nekome na koga ja sumljam pa će svejedno opet doći, jedan ide ka meni, onako malo, kao prebiće me, ili samo tako deluje pošto ima čovek profesionalnu deformaciju. I ja na kraju luzerski od silnog bešnjenja i prećenja, uzmem aceton i vatu i krenem da brišem. Normalno neće da se skine. Tu je već pala noć i vratilo se dete, pas baš je boli njena bela pseća guza za celo sranjce, moj momak je došao da me čekne i poljubi za laku noć i na kraju i ja se sručim i zakucam. U mir i mrak sna. Jutros u pola osam ustanem i razmišljam koliko se osećam loše, i bespomoćno i zašto je to tako i odmah krenem da se preispitujem kako živim, koliko zarađujem, i šta sam napravila u životu. Onda razvučem prostirku i krenem da radim tibetancem, i u trenutku kad sam na zemlji i radim trbušnjake, gospođica Cici od koje je krenula čitava frka mi lepo raspoložena i probuđena donosi tenis lopticu i baca je njuškom na mene, kao da se igramo, a gospodin , moj četvorogodišnji sin, mi nabija svoju nogicu na nos da vidim kako to smrde prstići tek posle spavanja i cepa se od smeha. Ok. Napičila se za korporaciju i pozatvarala sva moguća vrata kroz koja može da se čuje kako moj mali pas glasno laje- iako psi to rade, i da, ne služe da žive vezani lancem za kućicu, i sasvim je ok kad žive u recimo salonskom stanu da glasno brane svoju teritoriju od psihopata koji šaraju markerom po vratima kada ja nisam tu. I na pragu imam šta da vidim- kiki bombomna. Jebena kiki bombona! Po mojim šelokhoms njuhu to je znači neka baba ili neki deda. Pre baba. I bolje da ne znam ko je jer bih sigurno nešto gadno uradila a starim osobama je šteta činiti zlo, kad će i tako uskoro da umru. Pizda im materina matora i luda.
Dakle, kako sad stvari stole, vrata ću ofarbati u lila. Ali možda još nešto smislim do subote. A kad sam kod lila, tu je i roze, a gde je roze tu je i pink, a gde je pink tu je Barbara Kartland , koja iz mene progovara sledećim jezikom:
U sred centra- ne tržnog, znači ne delta siti, ušće, ...ni nikakav šoping, dakle iz centa ulice, jedne male, okolne ulice na Vračaru na primer, a to je zato što ja volim Vračar i njegove male ulice, čulo se glasno BAM-BAM, BAM-BAM. Zvučalo je kao da neko udara tam-tam bubanj. Kada je kamera ušla kroz prozor to je bila Mara. Zanesena i znojava, lupajući bubanj sa zida koji je do tog trenutka služio kao ukras. A sada je našao svoj smisao u Marinim rukama koje su pratile udarce njenog srca i to je bio jedini ritam koji je pratila. Znojava u sopstvenoj strasti Mara je tako probudila noć, i zato je današnji dan ustao mamuran. A Kler. Pravila je punđu i navlaćila sandale na previsoku štiklu kada je neko zakucao na vrata. Pogledala je kroz špijunku: O, ne! Rekla je više za sebe i dala sebi malo fore da odluči hoće li otvoriti.
Нема коментара:
Постави коментар