Dok sam ja ceo dan bila van moje kuće...

Dok su Sponzoruša i Glumac šetali po gradu...

Celu nedelju-dan, nedelju,  Mara je provela maštajući o Zmajolikom. Ležala je sama izvaljena na trosedu, držala u ruci daljinski, menjala kanale, tek tako, da bi joj prsti nešto radili. Pitala se zašto je svaki, ali svaki svakcijati put ošuri jezikom na kraju. Šta mu to znači? Koliko god da je  bolelo, toliko je imalo u sebi nekakve neobjašnjive privlačnosti...misterije....Za to vreme, dok je ona tako maštala, Zmajoliki je u obliku zmaja gledao sa čežnjom iz krošnje drveta koja je granom udarala o njen prozor. Malo su se bili zaljubili, dva bića iz dva sveta. Kada je zaspala on je tiho ušao kroz prozor. Gledao je oko sebe šta bi mogao da uradi a da kad se probudi pomisli da je neko bio tu. Da! Ostaviće širom otvoren prozor. I taman da skoči sa prozora, pogledao je ispod sebe-na ulicu, da prosto zna gde skače...i video Leša u zasedi. Skočio je na njega I u jednom potezu ga strpao u krošnju. Normalno- na saslušavanje....

Mara je počela da se cepa od smeha u sred uragana koji ju je zadesio. Dobila je napad smeha. 

SPONZORUŠA: Šta ti je bre?

MARA: Ona je sad smislila da jedemo zmije I snalazimo se u ovom ludilu? Nema šanse...

SPONZORUŠA:Možda je odlučila da nas ubije?

MARA: Nema šanse, ona će ovo pisati svaki dan još dugo, dugo-zato što joj je zabavno. A bez mene to nje to, a ja neću da jedem zmije da bih preživela.

SPONZORUŠA: Pa I bez mene, neću ni ja da jedem zmije, zmija se oblači, ne jede se!

MARA: Pa...bez tebe...onako, već te je prodala samo tako još sredinom devedesetih, ili posle bombardovanja, ne sećam se više...

SPONZORUŠA: Posle bombardovanja ali nije bilo tek tako, jer je za te pare kupila kompjuter! Od koga je zarađivala još dugo, dugo- ja sam se veoma isplatila...

MARA: E vidiš a zbog mene je prvo pozajmila pare I kupila novi kompjuter pa tek onda počela da me piše.

SPONZORUŠA: A šta ti misliš, tebe neće da proda? Kako misliš da otplati to što je pozajmila? U sred svetske ekonomske krize?

Onda je iz mrtvih ustao očajni prebijeni u sred pustinjske oluje glumac I viknuo: Prekinite obe, I izvlačite me odavde, kakve zmije, kakvi kompjuteri, ja moram da živim, da glumim...o Bože da-da glumim!

I to ih je spasilo. Stvoriteljka tj ja, se našla pozvana I upoređena sa božanstvom, I tako sam ih uvukla u uragan, kroz koji su svo troje propadali, sa sve četiri raširene, jedino je glumac zatvorenih očiju I u crvenim cipelicama lupkao petama I ponavljao kako bi u svoj dom. To je bilo slatko, pa sam ih vratila u 

subotu, u Beograd u Marin stan, mali garson da spavaju razvučeni po jednom trosedu I jednom krevetu. Jel tu Mara živi. Prva se probudila Mara- razvaljena I odgegala se do kuhinje. Zatim se probudio glumac I krenuo ka njoj. 

MARA: Drago mi je da si ustao. Od početka ove priče samo te vukljamo- tamo vamo kao neku stvar. Nadam se da će ti I modrice proći, hoćeš kafu?

GLUMAC: Hoću da glumim!To želim!

MARA: Pa ti glumi, al ne znam šta...ne znam ni gde...

GLUMAC: Ti si pisac, ti mi napiši.

MARA: Molim te me pusti da popijem kafu, upravo sam prošla pustinjsku oluju.

GLUMAC: I ja sam isto sanjao! 

MARA: Nije to bio san, to je bilo pravo. 

GLUMAC: Kako smo se izvukli?

MARA: Malo ucena, malo molitva. Kako to inače ide. 

GLUMAC: A otkud smo se našli tamo?

MARA: Mi smo ekipa koja treba da spasi moju savest.

GLUMAC: Svašta. Savest je potpuno deplasirana...

MARA: Za našu stvoriteljicu očigledno nije...kopirajterka, glumac I sponzoruša u lovu na pregaženog Leša koji se uopšte ne javlja, a možda je I nestao.

GLUMAC: Ja sam to sve prespavao ( žvakao je glumac keks držeći u ruci kutiju na kojoj je bio Marin tekst ) 

MARA: To sam ja pisala.

GLUMAC: Šta?

Mara mu je pokazala ponosno rukom tekt na kutiji 

GLUMAC: Pa ne mogu to da glumim. 

U kuhinju je ušla čupava izblajhana Sponzoruša I držeći se za glavu pitala: Izvinite, jel vam nije malo čudno, a gde je nestao Zmajoliki?

Zmajoliki se u to subotnje jutro spremao da pokaže svoje pravo poreklo. I na očigled čitalaca ispod Savskog mosta na jednom malo zabačenom delu transformisao se od šarana, 40togodišnjeg šarana kroz usta ribe polako je izlazio kao zmaj. Razvukao je krila, I tako te zelenkasto sive boje kroz krošnje grada išao kao družini čiji je postao član još pre neki dan. Nasadio se na granu koja je doticala prozor. I prisluškivao razgovor uz kafu. A dole ispred ulaza u velikom crnom mantilu, sakriven iza oboda crnog šešira smešio se pregaženi Leš I čekao u zasedi da uhvati Maru I ubije je grižom savesti. Da-da. Baš tako.

Znači, Mara sama u pustinji, bez mobilnog telefona, uf ne/da, da ipak sam joj ostavila mobilni, sama stoji u sred.... pustinje Baja Kalifornija u Severnoj Americi...da. Tako. Veoma sam ponosna na to gde sam je spustila.

Jadnice! Vikala je Mara, meni, spisateljici koja sedim na Terazijama u sred Beograda- kakva bahata junakinja. Pokazivala mi pesnicom na gore, psovala me sve sa mobilnim u rukama, mene njenu stvoriteljku. Jadnice! Jadnice! Jadnice! Misliš da ne znam šta radiš?! Misliš da ne znam! Naravno da zna, pa mi smo vezane najdubljim mogućim vezama. Ali ja kao njena stvoriteljka povlačim neke poteze za koje ona ne zna da će jednom biti dobri za nju:) Ovo na primer neverovatno iskustvo kroz koje će proći će je svakako učiniti boljom osobom. Na primer. Drugo, to je toliko fensi! Ko još ima priliku da se nađe izgubljen u sred pustinje? Ovo je jedan otmen i romantizovan način da shvati da lova I ambicija nisu vrednosti za koje se pre svega u životu treba boriti. Da postoje dublje I ozbiljnije stvari. Jer bila je toliko fenomenalno precizna, uspešna I uredna kad sam je stvorila toliko da je bila pomalo dosadna, I sve ovo joj treba ...makar... da bih uspela da joj prenesem nešto od moje hipi filosofije življenja...Toliki bezobrazluk lika u odnosu na pisca...
Ko ona misli da je ona? Jedna mrvica u pesku ...tako da sumlja u sopstvenu stvoriteljku. Neka bude srećna što sam je spustila u pustinju ...mogla sam da je spustim u sred jata ajkula na primer.

MARA: ...i svako jutro si tako sjebana, da se izrazim tvojim propalističkim jezikom, sjebana, ležala sa bebom u krevetu, sama samcijata I jedina uteha su ti bile emisije u kojima Edvard Majkl Grils poznatiji kao Ber Grils preživljava u najtežim okolnostima. Očajna domaćice! Paćenice! Pa on je dno! On se pali na legiju stranaca!
To joj nije trebalo. Prvo nije istina to kako je ona postavila stvari, ja sam te emisije, istina je, pratila svako jutro sa bebom na sebi I jesu mi davale neku vrstu utehe, jer u tom trenutku sam bila dosta slaba I bez posla, I sa majušnom bebom, sama- sa još nesređenim hormonima, šmrcšmrc- I da, prijalo mi je da gledam kako se preživlji u snegu, ledu, pustinji, I ostalom predelima za ne preživljavanje, na razne trikove jer mene, da-istina to pali, ja jesam od tih riba što ne v9ole hotele risorte i volim da spavam u šatoru, da letujem u sojenici bez vode I struje,i da se družim sa prirodom! I da, šmrc smatrala sam te emisije naručenim od nekih petorica njih koji odlučuju o sudbini čovečanstva, pustili su nam pa ko ukapira da je važno i da stiže kraj sveta i da će odabrani koji gledaju Bera preživeti kraj sveta. Ok, da znam, pucali su me hormoni, ali to je bila moja uteha šmrc, i ne dam da mi se bilo ko smeje.

Za kaznu će gorda junakinja romanizovane i romantizovane priče o današnjem svetu, dobiti svoj paketić zapleta u pustinji. Sedi Mara u sred pustinje I vidi dve bele tačkice na nebu I počne da maše, maše kao luda, jer nisam rekla - ona ima mob, ali nema domet u pustinji. I kako se te dve bele tačkice definišu ona shvata da su to padobranci I da! To su sponzoruša I glumac! Aaaaaaaaa!!!! Kada padnu ugruvaju se baš gadno. Sponzoruša sa zabodenim štiklama u pesak gleda oko sebe I kaže:
SPONZORUŠA: Ja sam sponzoruša, I nisam avanturista, I možda je bolje da se ipak vratim u fioku, u stranice prodatog scenarija iz koga sam pobegla. u Srbiju devedesetih, u Slobino vreme, promeniću se. zainteresovaću se za političku situaciju i rušiću vlast i onda me spisateljica možda neće ubiti na kraju scenarija. Naćiću sponzore u opoziciji. Oni se isto fino oblače. Ne bih išla u opoziciju onu najnižu, nego onu već etabliranu....
Glumac je I dalje prebiven ćutao.

MARA: Umukni sponzorušo.
SPONZORUŠA: A gde ti je zmajoliki?On liči da bi mogle da se oslonimo na njega.
MARA: Nemam pojma. Želim da umrem sad I odmah.
SPONZORUŠA: Kad je već kako je, prvo da nađemo sklonište.
MARA: Kakvo sklonište? Šta pričaš?
Tako su se kretali njih troje po pustinji, po suncu napred, bez vode I mobilnih telefona, ni sami ne znajući zašto su tu bačeni. Ogovarali su spisateljicu, nagađali su zlo da li je izgubila nit priče- šta joj bi odjednom?... ili možda treba da nam bude jasno da je zmajoliki u nekakvoj vezi sa Lešom...uglavnom su hodali jedan pored drugog, nagađajući zašto ih je zadesila ovakva sudbina. Tada je počela pustinjska oluja. Srećom po njih troje spisateljica je zaista pratila kako Ber Grils preživljava pa će srećom po njene junake tako i oni preživeti . I naučiće lekciju. Nikada ne vređaj pisca sopstvene priče....šta god to značilo:)

Kakav grozan dan. Da bi se ubacila u priču o zabavnoj ekipi koja spašava savest jedne ambiciozne kopirajterke po ovakovom sumornom danu moraću da skroz zamislim sve drugačije. U Marin dan ću prvo, ubaciti sunce. Obojiću nebo u svetlo plavo sa beličastim oblačićima I pomeriću vreme na jutro. Ne popodne, posle posla. To je bolje. Napolju je 25 stepeni, Mara je naravno u jednoj od svojih lepršavih suknjica I postiđena jer sada već cela ekipa zna da je sama kriva za celu situaciju, malo spuštene lopte sedi u restoranu. Restoran je Pire. Preko puta Pevca. Mara voli Pire. Tu dolazi sa drugaricama ponekad. Uzela je iz šteka novac, prvi put će biti tu u većem društvu. Aha, povela je drugare da se dogovore. Sponzoruša I premlaćeni glumac sedaju za sto. Naručuju vino.
SPONZORUŠA: Ja moram da nađem sponzora. Majke mi ovako ne može više da se živi.
Glumac ćuti premlaćen.
MARA: Kad će on da prestane da bude premlaćen?
SPONZORUŠA: Nemam pojma, takav je izašao kad smo pobegli iz scenarija.
MARA: Šta ćeš ako zauvek ostane takav?
SPONZORUŠA: Ne znam videćemo.
MARA: Hajde da razrešimo ovu situaciju nekako. Hoću da ti nađem posao, negde ću te zaposlitiu, ali moraš za početak da mi kažeš šta znaš da radiš.
SPONZORUŠA: Odlično umem da procenim.
MARA: Šta?
SPONZORUŠA: Sve, ljude, situacije. Sve.
MARA: ...to nije baš korisno...radna računaru, jezici?
SPONZORUŠA: Naučila sam da koristim FB u ovih par dana.
MARA: Ne mogu ni da te ubacim da te slikaju jer si omatorela.
SPONZORUŠA: Pazi rečnik, kopirajterko!
MARA: Možda bi mogla telo da daješ, telo ti je odlično.
SPONZORUŠA: Nikad. To je intimna stvar.
Zmajoliki stiže taksijem. Smeška se,mmmmmmMara misli kako je došao da spasi njenu savest! Neverovatno. A ništa ne zna o njemu. Sem da verovatno potiče iz pakla. Mladić iz pakla je tu da je spasi. Ko je šta je. Ko da je sve to važno. Kao da je bitna uopšte I savest I bilo šta, važno je da je napokon posle dugo, dugo vremena tu neko ko joj se dopada.
ZMAJOLIKI: AJde ekipice, jel ste spremni za vožnju?
I Sponzoruša na 10 cm štiklama I premlaćenim glumcem na ramenu ulazi prva.
SPONZORUŠA: Kako mi znamo gde ćemo naći njenu savest. Ne daj bože da potražimo moju....ma meni je toliko bilo strašno od savesti da sam je amputirala. Sama! Šta će mi. Samo da me muči?! Ko da nije život dovoljno težak!
Dok Mara plaća I proverava kako izgleda, da bi se sviđala Zmajolikom ostali je čekaju u taksiju koji kada u njega uđe Mara taksi se pretvara u avion I to privatni u kome svi pijuckaju šampanjac. Vv Kliko? Ne Grand Dam, Ma ne, šta ima veze, kad već maštam, nek bude Krug! Neka bar oni piju KRUG!
No krug No tnx! Sponzoruša se seća kada je poslednji put pila Krug. Jer takve su pile takva pića, naravno... ops pljujem po sponzorušama. Ova moja neka je probala kad je bila na pr,u vezi sa jednim jezivim kriminalcem devedesetih u Hajatu. I nek su posle su jeli kolače iz Hajata. Taj krimos je izveo tamo na noć I dan, on je mrtav kao I većina krimosa iz devedesetih. Zamahnula je da otera misli I popravi pramen na čelu. Otišla do pilota da ga šarmira I vidi kako se vozi avion. Glumac I dalje pebijen spava na dva sedišta.
U Marinoj slici počinje muzika, veoma romantična I Zmajoliki o kome ne znamo apsolutno ništa bezobrazno poljubi Maru kopirajterku. I njih dvoje se odjednom nalaze na oblačiću belom I ljube se tako ludački dok iza njih sija žuto sunce vrte se oko Sunca I za nas koji gledamo postaju tako senke na suncu. Onda Zmajoliki skine Maru, brzo I odlučno, tu na oblaku I kresne je na licu oblaka, a Mara ne može da veruje da se sve to dešava njoj toliko lepo, jer ona je navikla da su samo reči lepe, ovo je prvi put u njenom životu da je nešto toliko lepo da je lepše od reči. A onda se opet dogodi, I iz Zmajolikog umesto jezika izleti plamen I oprlji je ovog puta po obrazu I ona vrisne jako jako I nađe se sama u sred pustinje, bez kamile I vode. Srećom sa mobilnim telefonom.

Ok. Sve deluje mirno I tiho. Nema nikakvih potresa sa strane. Deeesno-leevo...ništa leđa...čisto...BAM od napred u njenu kancelariju ulazi sponzoruša. Polu-gola I glasna, Mara zove obezbeđenje, zove sekretaricu, pita ih jel su ludi, kako je nisu najavili, kako je uspela da prođe? Pored svih!
SPONZORUŠA: Meni je baš slatko ovde kod tebe na poslu. Možda bi čak I mogla da radim ovde. Sviđa mi se. Više ti se isplati nego da mi daješ džeparac.
Za one koji ne znaju, Sponzoruša ima jako tanak glas, I dosta se mazi dok priča, dakle tako je treba čitati. I potpuno je gola. Visoka sama po sebi na najtanjim I najvišim štiklama, sa uvek istom Kim Novak punđom, u majci koja samo prekriva grudi I veoma kratkoj mini suknji. Garderoba joj je cela opasno firmirana. Iz prošlog života. Ona je pravi živi dokaz kvaliteta I dugovečnosti kavalija, dolče I gabane, gotjea, I sličnih ekstravagantnih umetnika.
Mara ustaje sa svog radnog mesta I hvata je pod ruku, izvodi je iz firme I ubacuje u Kosta kafu, stavlja je za sto da sedne, sve bez reči . ta Mara koja tako barata rečima I koja živi od slatkih reči, ona nema teksta I ne vidi svoje rešenje. I naručuje malko kiselkastu Kosta kafu sa sojom, I za sebe I za Sponzorušu koja je stigla direktno iz devedesetih I otvara temu toga kako će njih dve dalje.
SPONZORUŠA: Veoma mi je teško da se nađem, I malo mi je nezgodno u tom motelu.
MARA: Ti se vraćaš u fijoku, u devedesete gde ti je mesto, jel razumeš?
SPONZORUŠA: Ne.
MARA: Ni dinara ti više neću dati.
SPONZORUŠA: Pa ni nemoj nego me zaposli!
MARA: Gde da te zaposlim?
SPONZORUŠA: Kod tebe!
MARA: Nema šanse. Stvarno nema šanse.
U tom trenutku u Kosta kafić ulazi mladić, onaj sa zmajskim jezikom I prolazi pored Mare koja je svapretrenula.
SPONZORUŠA: Sem toga hoću da živim kod tebe u tvom stanu! I ja I glumac.
Mara pristine ne slušajući šta joj je predloženo gledajući u mladića- zmaja, koji kupuje kafu I odlazi...Odlazi! Tek tako odlazi!
MARA: Zaustavi ga! Dobićeš 1000 dinara za to!
SPONZORUŠA: Koga?
A mladić Zmaj već izlazi na ulicu, I Mara pokazuje rukom ka njemu, a Sponzoruša gola u skoku iskače na ulicu, hvata Zmaj-mladića za rame I široko, neodoljivo se nasmeši I kaže; Ups, izgleda da sam Vas pomešala sa nekim?!
ZMAJOLIKI: Sve je ok....
SPONZORUŠA: A kad sam Vas već pomešala možda bih mogla da vas smućkam?
ZMAJOLIKI: Molim?
SPONZORUŠA: Da Vas upoznam sa mojom prijateljicom. Nije mi baš prijateljica, ja sam sponzoruša I nemam prijateljice, još sam I iz devedesetih pa se još nisam prilagodila novom sistemu. Ništa ne znam, ali tražim posao.
ZMAJOLIKI: Ja Vas ništa ne razumem, ali ste veoma simpatični. Imate fantastično telo.
SPONZORUŠA: Baš vam hvala. To je sve majka priroda, ništa mu nisam radila. U tom Mari stiže poruka na telefon. NISI ME ZABORAVILA.LEŠ
Mara zaboravlja na zaljubljenost I ljubomoru I njena savest nadjačava ova dva snažna osećanja- pokušava da okrene telefon, na koji se niko ne javlja, I kada stolu prilazi Sponzoruša sa Zmajolikim I pokazuje na Maru, I Zmajoliki pruža ruku da se upozna, Mara kraljica slatkih reči izgovara :Mi smo se sreli u paklu, I ti si mi ošurio usta a mene grize savst jer sam gazila preko leševa, još od osnovne škole, kad sam bila vukovac I miljenica svih nastavnika I sad me taj Leš proganja I ne znam uošte šta da radim! A moram još I da izdržavam Sponzorušu I prebijenog glumca jer ih je spisateljica ovog lakog štiva ubacila u moju priču da bi bilo zabavnije I da bismo se stalno vraćali na devedesete! Jer ona ima ambiciju da malo protrkeljiše I političku situaciju! A ja sve to neću! Jas am umetnica slatkih reči I radim najdivnije reklame za hranu svake vrste, jer moje su reči ukusne! Takav sam ja kopirajter! Veoma ukusnih reči.
Kada su saslušali polu-.ludu rastrojenu Maru koja je u dahu sve to bacila na sto. Zmajoliki I Sponzoruša su joj obećali da će joj pomoći. NZajedno kao banda, njih troje I premlaćeni glumac naćiće Leša I ubiće ga. Ili šta god se već radi sa leševijma da prestanu da maltretiraju. Od ovog sekunda oni su banda. I spasiće Marinu savest.

Kada je juče, tačnije u ponedeljak stigla do Mikana( onog što prodaje pljeskavice I kuvana jela I gde jede zaposleni svet iz centa metropole)...leša nije bilo. Pre nego što je stala u red da naruči pljeskavicu malo gladna Mara je sela na jedan kamen u jedno dvorište I duuuuboko se zamislila. Tako sedi Mara na kamenu. Zamišljena. Vruć dan. Već je zaboravila zašto je uopšte tu kada odjednom oseti da propada, u krugovima, koncentričnom krugovima, otvorio se kamen I ona pada I pada kao Alisa u zemlju čuda ali ispod zemlje pada u crveno crveno...pakleno crveno! I tu su I plamenčići žuti, žuti, do narandžastog žuti. I tokom tog tolikog pada svako normalan bi izgubio svet, ako ne zbog trajanja pada onda bar zbog paklene vrućine. Ujednačen je I zvuk Viu, viu...kao nekako. Mara dakle , ne gubi svest jer ona je takva veoma oštra I svesna u svakom trenutku I zbog ovakvih situacija je jasno zašto je dobro to što Mara nije nikad duvala, pa nije zaglupljena, I nije nikad pila, pa nije oštećena I nije pušila pa nije nikad trovala svoj unutrašnji system disanja I voljenja. BAM! Pala je u centar pakla. Ustala, očistila pantalone sa cvetovima po sebi, Mislim dezen pantalona je cvetni, a ona je očistila paklenu prašinu sa svog dupenceta, jer tako izgleda Marino dupe I pogledala na gore. U vis. Dubokim snažnim glasom joj se obratio pakao lično.
PAKAO LIČNO: O, Maro? Mislio sam da ću te duže čekati? Nisam baš ni siguran da imam dovoljno razloga da te primim? Šta te je nanelo u Pakao dok još uvek traje proleće Maro?
MARA: Nemam pojma, skroz sam se slučajno našla ovde, nisam planirala. Otvorio se kamen na kome sam sedela dok sam čekala nekog leša koga sam slučajno pregazila da jedemo pljeskavicu kod Mikana. Nemam pojma. Još me taj Leš ucenjuje I sad kad se ne pojavim, ko zna šta će da uradi.
PAKAO LIČNO: Ja bih te rado vratio na površinu, jer na površini se lepo živi površinski...sve znam...ali ti si očigledno neka veoma dubiozna osoba kada si se našla u ovakovom paklu, a ovo je jedan od gorih paklenih predela.
MARA: Ja sam živela jedan pšravolinijski, na gore linija život I veoma sam jasno znala šta hoću. Jas am oduvek lepo pisala, još od osnovne škole, onda sam završila fakultet za pisanje, ako se to može tako reći I sada radim kao pisac ako se I to može reći. I Apsolutno mi nije jasno zašto mi se sve ovo dešava. Hoću da kažem, Ja sam sasvim slučajno naletela na tog leša na početku I od onda je sve krenulo naopačke. To je možda I malo filozofsko pitanje za nešto što treba da bude lako štivo kome je pre svega cilj da zabavi ali odake leš u mom životu?
Šta ću ja najčistija od svih čistih u paklu?
PAKAO LIČNO: Pa nije pakao samo kad umreš pa ti se sabere pa odeš u pakao. Pakao se dešava u raznim trenutcima tvoga života. I evo, očigledno si došla do jednog takvog.
MARA: Ja ne razumem šta je to?
PAKAO LIČNO: Sad ću ja da ti pokažem.
I Pakao je uzeo Maru za ruku I poveo je još dublje ako je to bilo moguće I protrčao je beli zec sa veeelikim satom I pokazao da vreme prolazi I odskakutao iza mračnog ugla, a Mara je videla jednog mladića koji joj se odmah dopao kako u svojim vatrenim kočijama dolazi po nju. I za razliku od svoje ličnosti koju zna, ona je uletela u vatrenu kočiju, pa su se njih dvoje odvezli do obale paklenog mora koje se pušilo I onda je mladić umesto poljupca koji je očekivala jezikom oprljio Marina usta toliko strašno da je ona u startu krenula da jeca, jezivo od tog bola. Da vrišti I da otvara usta sve šire I jače sve dok se cela slika oko nje nije promenila da se ona nađe u redu ispred Mikana kako stoji bez reči.
MLADIĆ: Hoćeš da naručiš?
AAAAAAAA!!!!!Vrisnula je Mara I skočila u stranu. To je bio taj mladić iz pakla samo na površini uglađen I malo manje frajer.
MARA: Ima vatru! Viknula je I otvorila mu rukama usta I sav poslovan svet iz centra metropole koji stoji u redu se zakikotao. I pomislio, evo još jedna da je prsnula pod pritiskom u našem svetu japijevskom. Jedino je mladić, zbunjen ali malo I očaran ovim neobičnim potezom, rekao.
MLADIĆ: U pravu je, ja sam zmaj. Samos am se malo prikrio. Namignuo joj je I naručio punjenu sa malo ljutog- bez luka.
I Mara je stigla do ljubavi. Gotovo. U utorak se ništa nije dogodilo. Jeste, isčekivanje. Utorak je ceo u tom znaku:)

Ponedeljak kao početak nedelje, obično u sebi nosi osećaj nade, velika je nedelja pred onima koji vole svoj posao. Tako je Mara veselim korakom hodala ka novoj radnoj nedelji, naoružana najuuukusnijim rečima koje će za neko vreme krasiti kesice nove supe na domaćem tržištu.
Za razliku od mene koja sam početkom ove nedelje naoružana da svojim rečima ubijam. Nervozna zbog sto sitnih problema, ne toliko sitnih koliko jadnih. Jadno-sitnih. Ah blago Mari I njenom mladalačkom poletu. Danas na dan mladosti ona ima sva prava sveta da slavi svoje godinice. I da veruje da će uticati na poboljšanje istog privlačnim rečima kojima ona barata neverovatno vešto. Za ručak će jesti pljeskavicu kao I sav normalan svet, zaboraviće na glupu salatu, I više nikada neće ići u glupu Sremsku. Jer Maru ukusi sveta I života ne zanimaju toliko u praksi I konzumiranju. Nju to sve nekako zanima u ideji, u maštanju u ulepšavanju. A kad smo kod maštanja, Mara mašta da će se I zaljubiti.
Jer za razliku od mene, Mara nije zaljubljena I nema sa kim da se mazi I ljubi u usta I da se kikoće I šapuće u polu-mraku. Malo joj je krivo zbog toga. Nije baš ni da joj je malo krivo. Malo više joj je krivo. Ali ona nema kad da misli o tome. Ninuninu, potrebna organizacija! Kao osobica koja voli sve da se događa po redu, I ona bi volela da za neko vreme, nađe nekog muža, I ima neku decu...mmm da joj život bude kao slika iz stranih novina! Da izgleda kao Anđelina sa Bred Pit-om u novinama, ne, ne kao oni, oni se sad nešto svađaju, kao...kao neki : kao mladi su I puni su love I imaju gomilu sitne dece sa gomilom bebi siterki! Pošto uz gomilu dece ide obavezno gomila bebi siterki. Jer normalno, ko će sam da diže svu tu decu?
Mada nije loše smislila ni Sara Džesika Parker da plati surogat majku koja joj nosi devojčice bliznakinje, dok ona radi I zarađuje. Njoj telo treba kao instrument za snimanje. Malo je napeto dal će se predomisliti ...ali kažu neće, surogat majka je mlada I profesionalac je....Tu je I otvoren izbor dobre udaje za domaćice majke kojima je posao da se kote kao mačke na svako malo I da izgledaju kao da su glumice a nisu profesionalne glumce koje stvarno moraju da izgledaju kao glumice, ali I one služe da se slikaju za novine I prošetaju u javnosti. Naročito ako su udate za političare. Uf predaleko sam otišla, ali sve su to ipak- ipak delići snova Mare za budućnost. Što, jel bi joj falio neki naočit maladi političar? Pa kokteli, pa žurke, pa putovanja, pa aplauzi.... U svojoj kancelariji, dok kuca tekst za kesicu supe sa domaćim rezancima priseti se da on danas neće ručati, jer je sve pare koje ima dala u petak sponzoruši I nema budžet za pljeskavicu danas. Ok. Gladovaće. Nije najstrašnije. Ručaće kući.
A onda stiže mejl, kao da su joj pročitane misli: Da li si za ručak danas? Adresiran od Leša.
Ne. Odgovara Mara ali mejl joj se vraća.
Onda stiže sledeći.
Pljeskavica “kod Mikana”. Biću maskiran u živog čoveka. Prepoznaćeš me po hodu, a hodaću u krug.
Mara opet pokušava da pošalje mejl u kome kaže: Ne, neću doći.
A onda leš šalje vreme, u 1 sat, I šalje pretnju: Ako se ne pojaviš, biću prinuđen da dođem po tebe.
I Mara gubi snagu za rad, nedelju I sopstvenu mladost na dan mladosti. Jer zadnje što joj treba je leš koji je došao da je bruka pred kolegama. A Mara drži do svojih kolega. Takva je Mara. I zato će otići na pljeskavicu sa mrtvacem “kod Mikana” po suncu. Koliko god gadno delovalo...ipak je malo zanimljivo. I tim povodom Mari se nasmeši njen ženski brk.

MARA: Devedesete su mrtve, sponzorušo. A ja moram da radim. Zato pali iz agencije, iz WC-a iz  moje priče sa mog posla. Umorna sam, petak je, imala sam već jedan nebulozni susret u tržnom centru u Sremskoj. 

SPONZORUŠA: Kupuješ u tržnom centru u Sremskoj! Pih!

MARA: Šta treba da učinim da nestaneš?

SPONZORUŠA: Ne vredi ti. Nisam luda da nestanem, čak šta više izaćiću kroz vrata a ne kroz prozor. 

Premorena i već naprsla Mara sama joj je otvorila vrata od WC-a. Sponzoruša je vukući na ramenu premlaćenog glumca izašla na svetlo agencijskog života veoma lepo raspoložena. Sviđala joj se užurbana atmosfera, ljudi, tenzija, puno usputnih duhovitosti, povremena ironija na tuđ ali i na sopstveni račun, nekako sve kako bi kada bi pisalo, pisalo da treba da bude ili izgleda. 

SPONZORUŠA: Gde ja sad da idem?

MARA: Zaista me ne zanima!

SPONZORUŠA: Ali moja priča je prodata sredinom devedesetih...ili posle bombardovanja...ne sećam se tačno...ja sam slušala Cecu i izlazila po splavovima sa kriminalcima....dok nisam upoznala njega, naravno ( mislila je na prebijenog glumca preko ramena) kako će sada jedna krhka sponzoruša da se uklopi u novo društvo?Moraš mi reći! Gde se izlazi, sa kim se viđaju žene kao ja? Ko su sponzori? Ko su sponzori?!

MARA: Ne znam, stvarno, ja radim sa klijentima...-pokušala je da ode od nje Mara

SPONZORUŠA: Ima li još šanera? Gde se oblačimo? Nije valjda stvarno Sremska? Šta je sa Čumićem?

Kroz hodnik agencije je prošla jedna Marina koleginica, koja inače voli Maru i usput dobacila sa smeškom: U Zari ima super stvari...zavisi kakav ti je budžet...( i dala je očima znak Mari da podržava njen ekscentričan nastup na sred hodnika sa tom polu-golom ženom koja na ramenu nosi nepokretnog prebijenog, ali vidljivo zgodnog muškarca).

SPONZORUŠA: Pa to nikad nije bilo kod nas! Pa tu kupuju samo siromašne strankinje! Zara?! Ni mrtva!? Gde su lopovi? Šta su im uradili? Pa kome su oni morali da smetaju! Pa svi su se oblačili kod njih! Tako i im treba! Neka se uniformišu!A mogli smo svi da izgledamo kao gospoda....- malo je zasuzila sponzoruša.

Mari je bilo dosta svega, da bi na bilo koji način razrešila ovu situaciju izvukla je sve preostale pare iz novčanika, jer Mara mrzi da koristi kartice, i dala sponzoruši. Predložila joj par zgodnih motela po gradu i rekla joj da joj se slobodno javi ali tek za mesec dana i da joj pre toga neće dati nove pare. Neka se snađe i zaposli. Tako je Mara prvi put u životu ( za razliku od mene kojoj se to dešava svakog 20-tog u mesecu) ostala bez para do kraja meseca.  Mara za razliku od mene voli sve da drži pod kontrolom, i čini mi se da kada bi ona trebala da piše o meni umesto da ja pišem o njoj, to se nikada ne bi desilo. Da je tako obrnuto, mene Mara ne bi podnosila. Ne bi me razumela i mislila bi da sam baš mnogo stvari u životu debelo zasrala. Ali pošto ja imam širinu i godine koje Mara nema, ja ću joj tu mladalačku bahatost nekako opravdati. U krajnjoj liniji u ovom životu ja sam živ a ona izmišljen lik. Eto. Kada je sela na svoje radno mesto, da završi svoj radni dan, radnu nedelju, još par stvari i gotovo... otvorila poštu, imala je šta da vidi. Adresa ja bila nemoguća: leš@pregaženi.com: „Vrati me u život“ bila je poruka.

Koliko god ta poruka zvučala kao „vrati mi moju belu džigericu- priča“ Mara se ništa nije uplašila. Bili su na njenom terenu. Na distanci, u borbi rečima! Ha! I to pisanim rečima! 

Kliknula je, tamo gde treba da bi se odgovorilo: „ Poštovani lešu, prvo mi morate reći kako ste živeli pre nego što ste umrli, pa šta je bio uzrok smrti, u kom vremenu tačno i kako želite da živite u budućnosti kada vas oživim. Molim vas, oživljavanje je jedna ozbiljna stvar i ne možemo imati tako površan pristup celoj stvari. Poštovanje i pozdrav Mara. „

Jako je bila zadovoljna kako se snalazi. Razrešila je dve glupe situacije za jedan dan. 

Kliknula je da pošalje pismo ali...posle par sekundi ono joj se vratilo. I tako bar deset puta za redom. U međuvremenu trebalo je napisati jedan radio u tri varijante. Tako da se Mara bacila na posao. Vikend nije nigde ni jednom izašla jer je sve pare dala sponzoruši. Sada trenutno pokušava da smisli rešenje za najnoviju supu sa domaćim rezancima koji treba da asociraju srednju generaciju na njihovo detinjstvo.Onda zvoni telefon. Javlja se sponzoruša. Plače. 

Bila je na piću u Strahinjića Bana i shvatila je da je vreme pregazilo. Još gore shvatila je da film o njoj nikada neće biti snimljen-jer više nikoga ne zanima život jedne sponzoruše!Preti da će se ubiti, i mada je već mrtva u tom prodatom scenariju, umreće sada svojom voljom a ne da je ubija neka frustrirana spisateljica. A kad se ubije, ono što bude pisala pisaće krvavim prstima ... a to će biti zadnje reči jedne sponzoruše!!!

Ok, ubi se. Moram da radim, spustila joj je hladno slušalicu Mara. Jer Mara ima te 24 godine i veelike ambicije.Ume čak i da pregazi leša. Za nju je postojanje jedne sponzoruše, davno prodate- pitanje koje nema nikakve veze sa njom u budućnosti. Ali uopšte. Hm. 

...počinje vikend, a vikendom ću morati da budem kraća. I koncentracija mi nije neka, na primer baš sad dok kucam ove redove, pasuljko se dovikuje i pita me da li se MI( on i ja) plašimo žabe, a to mu je važno jer na Hepi televiziji ide emisija o Henriju koji se plaši svega i svačega, a mi bi trebalo da budemo bolji od Henrija i to sa jasnim obrazloženjem. ok. Rekla sam da mi volimo žabe, nažalost zbog žaba i Henrija sa Hepi televizije na ovom blogu koji je za mene veoma uzbudljiv eksperiment o sebi ...dobro, dobro... trenutno ja sa mojom pričom zaista moram da budem brza...ne vredi pasuljko se sad dovikuje i pita kako zmija može da izađe iz mora, dakle dok Mara spava snom pravednika posle veoma uzbudljivog petka, o kome ću pričati verovatno u ponedeljak, ja se oblačim u sopstveni vikend i JA: Jel si pojeo musli?

PASULJKO: Ne.

Dok Mara na trenutak ne misli šta joj se sve događa u njenom inače mirnom i uspešnom životu kada se probudi verovaće da je sve bio samo ružan san. Na trenutak, dok se ne seti šta joj je Leš predložio kada je napoon uspela da izađe iz WC-a ali ne i da se razreši sponzoruše i prebijenog glumca. 

PASULJKO: Mama, dosadno mi je...ajde bre, napolju je dan!

I otvori Pasuljko draperiju na prozoru da mi pokaže da govori istinu.

MARA: Bojim se da je odavno prošlo pola sata moje pauze i da moram da se vratim na posao. Šta god da želite da mi predložite, možete mi poslati mejlom....
Leš je neko vreme gledao u prebledelu Maru, malo i sam razmišljajući a onda presekao: Mejlom? Dobro gospođice. Tako će i biti. Mejlom?! Baš ste kreativni! Dopisivati se mejlom sa lešom...(smejao se i kašljucao jer mu je bilo teško da se smeje pošto se raspadao)...kakva ideja! Vidi se da radite u advertajzingu, gospođice! Fantaštično! Bravo! Hihihihi....hohohoho....
I Mara je otrčala brzinom, najvećom koja se mogla postići sa štiklama od 8cm i tako sva prestrašena, izbezumljena, sela za svoj kompjuter. Za razliku od mene, Mara nije imala privatan život. A kad smo već kod mene- nismo me dugo pomenuli...dakle, jutros se moje dete (u daljem tekstu: pasuljko) probudilo potpuno izujedano od komaraca- što je posledica isključivo moje majčinske nebrige i za razliku od Mare koja se našla pred zgaženim lešom, ja ću se naći pred smrtnim grehom lenjosti lično.
LENJOST LIČNO: O, gde si najbolja moja sledbenice, dođi da se pečeš u paklu lenjo i polako uvek i zauvek. Sto posto. Mada, nije baš samo lenjost moja grozna osobina ima tu i moje zakržljalosti i nesposobnosti u komunikaciji sa bilo kakvom vrstom administracije što će reći, juče mi opet nisu odobrili minus, pošto opet nisam dobro popunila neki obrazac a ja sam kao uporna da ne pozajmljujem pare. I tako pošto nisam imala para za ništa, ja nisam kupila ono što se stavi u struju da otera ili pobije komarce i zato je pasuljko- moje dete od jutros ceo izujedan. To se Mari da je ona majka na primer sigurno nikada ne bi desilo. Maru inače svi vole. Svi joj se dive. Raduju se da rade sa njom....i tako dok Mara drhtavom rukom otvara poštu i ne zatiče ništa u svom inboksu, pa se onda nna trenutak ipak iseče jer kreće odjednom bujica mejlova u desnom donjem uglu ekrana, uf dobro je, shvati da je to gomila reči od akaunta. Dobro je. Mara odšeta u svojoj šarenoj suknji do WC-a i nasloni se leđima na pločice. Da se razhladi. To se sve dešava na prvom spratu, važno je da znate, zbog sledeće scene: Čuje se lupkanje i vidi se da ima više od jednog para nogu u kabini WC-a. Mara se zatim spusti do zemlje i ima šta da vidi. Nepoznata plavuša skoro gola, skoro gola, izbacuje kroz prozor nekog polu-mrtvog mladića, izubijanog od batina.
Dosta sa leševima! Vikne Mara i rasplače se. Vrata WC kabine se naglo otvore i na njima stoji najzgodnija plavuša ikada u najnapičenijoj mini suknji i dekolteu najdubljem ikada sa plavom najplavljom Kim Novak punđom, dune pramen sa vrućeg čela izvadi tanku, najtanju cigaru i zapali je, dok taj momak tako prebijen i polumrtav leži preko WC šolje, i obrati se Mari najtanjim i najslađim glasom ikada: Šta se dereš? Hoćeš da nas neko uhvati?! Ups, izvini, nisam se predstavila, ja sam Sonja, ja sam sponzoruša iz devedesetih, iz Aninog scenarija, onog što ga je prodala i od njega kupila prvi kompjuter, ali se nikada nije snimio.
MARA: Da, ali ovo je priča o Mari kopirajterki- meni, a ne o sponzoruši i spisateljica je ugovorom obavezana da ne koristi prodati scenario, ili već tako nekako...i da možda bi mogla usput da smanji doživljaj jer ja već imam nekog zombija na vratu.
SONJA: Kopirajterke, sponzoruše, lisice...ništa to nije mnogo daleko jedno od drugog od trećeg.
MARA: Izađi iz moje priče!
SONJA: Neću. Imam i ja prava da doživim javno predstavljanje.
MARA: Ovo je zaposlen ozbiljan svet ovde su i sponzoruše drugačije, napolje kroz prozor! I tako si prodata još sredinom devedesetih!
SONJA: Prodata? Kako može lik da bude prodat? Nemoj da te čuju iz autorskoh prava kopirajterko! Sad kad sam se već našla u ovoj priči nema šanse da me izbaciš! Ni mene ni njega. Udavila sam se godinama u mračnoj fijoci. Baš mi je fino u ovoj agenciji.
Mara je ustala i zaletela se, svom snagom i brzinom da ih oboje uništi ili izbaci kroz prozor napolje i nazad u devedesete.
U tom trenutku borbe u WC-u Mara nije znala da pismo Leša zastrašujuće zauzima svoje mesto u njenom inboksu....

Za razliku od Mare, ja sam se jutros probudila u sedam, ipak odlučila da ne ustanem još sat vremena, pustila dete da se igra sa nekim novim Indijana Džons- brdom koje se otvara u stepenice, u njegovoj sobi- onda sam naravno, skočila u osam, brzinski obukla sebe, strpljivo sačekala da se mali gospodin sam obuče, jer to je važno, razvijati samostalnost kod dece, zatim izbacila svoje malo belo kuče iz spavaće sobe, (uhvaćena je da se na kvarno penje na krevet). Odvela četvorogodišnjeg gospodina kod njegove bake jer trenutno ne ide u vrtić, pa pored Skupštine, jedne, druge, pored razređenih pandura i omiljene pekare za koju nisam imala budžet jer mi još nije odobren minus – išla ka poslu. Pravom pravcatom, poslu za odrasle. Jer to sam ja. Odrasla osoba:).

Za to vreme Mara je već u agenciji na spratu u kuhinji, muti nes-kafu kašičicom. Za razliku od mene ona je već našminkana, namirisana i sveža, spremna za nove radne pobede.
Dakle, ta Mara - kopirajterka od 24 godine, ona radi najbolje od svih tekstove za kutije keksa. Za prednju i zadnju stranu kutije. U njenom poslu to se zovu back pack copy ( bek pek kopi-ji), selling line (i seling lajnovi), product descriptor (prodakt deskriptori). Takođe Mara piše i tekstove za transportne kutije, u kojima se navedeni keks prenosi. To kako Mara opisuje keks, to je...kada bi neko na primer čitao, ikada, to šta piše na kutiji keksa sa prednje i zadnje strane, taj neko ne bi mogao da odoli, i morao bi da ima u ustima odmah na licu mesta...sve to što stoji u kutiji na kojoj se Mara zapisala.
Povremeno Mara radi i za kesice instant supe. Mmmm, i tu je najbolja. Uopšte, pokazalo se da Mara ima poseban talenat da opiše ukuse i natera čoveka, ženu, dete, koga god, da kada pročita tekst na ambalaži oseti da mora da konzumira to što je u tu ambalažu upakovano. Ali to nije toliko bitno, jer tu nedaleko od nje, u pasažu u Sremskoj, koliko god da je pokušala da ne misli o tome, leži nekakav leš koji je ona juče pregazila dok je gledala šareni izlog. Na pauzi će otići da se prošeta i proveri, sigurno ga je milicija sklonila. Hm, ni u jednim novinama ništa.
Dok oko nje kolege ćaskaju i razmenjuju utiske od predhodnog dana, i dok danas Priština očekuje dolazak američkog potpredsednika, Mara misli o svojoj jučerašnjoj neprijatnosti.
I trči, već oko podneva, trči u svetlo-plavim lakovanim cipelicama na štiklu, kao Pepeljuga do mesta svog jučerašnjeg zločina.
Prvo joj padne kamen sa srca, jer leša nema. Znači neko ga je našao i uklonio. Ok. Dobro je, a onda kad je već krenula da kupi neku salatu ili sladoled ili da ne kupi ništa i možda ipak danas preskoči obrok, jer joj je malo ubijen apetit celim ovim događajem, iza jednog zida pojavljuje se leš, u najživljem mogućem stanju sa nakrivljenom perikom i umornim, dubokim i strašnim glasom joj se obraća: Ti si mene juče pregazila!
MARA: Jesam, izvinite, bilo je slučajno- nisam Vas videla!
LEŠ: Znaš li kako prolaze oni koji gaze preko leševa? - nastavio je leš još strašnijim i dubljim glasom.
MARA: Ne znam tačno...
LEŠ: Odlično. Uspešno. Čestitam! Pružio joj je svoju mrtvačku ruku. Sa kakvom ste me samo odlučnošću pregazili! Svaka čast!
MARA: Bojim se da je sve ovo jedan Veliki nesporazum, ja moram sad da se vratim na posao, gospođo...ili gospodine, šta god da ste....
LEŠ: Ja sam leš. Gramatički, trebao bih da budem muško, ali pošto sam već mrtav, potpuno je svejedno kog sam pola. Bio sam čovek, a sad sam mrtvac. Mislim da pol uopšte nije važan za ovaj naš odnos.
MARA: Bojim se da mi nećemo imati nikakav odnos. Pokušala je da ode.
Leš je zatim otvorio svoj Veliki mantil i pokazao na rupu u stomaku.
LEŠ: Vidite ovu rupu gospođice? To je vaša štikla od juče. Evo vidite, malo se vidi i otisak cipele, ja sam taman u tom stanju raspadanja da po meni lepo mogu da se vide tragovi - kao na plastelinu.
MARA: Ja se slabo razumem u leševe i raspadanje ali to što pričate ne zvuči kao skroz tačno...
LEŠ: Kako god. Na mom mrtvom telu je vaš otisak i ako odem u miliciju, i prijavim vas, mogu da vas osumnjiče za moje ubistvo.
MARA: Ali to nije istina!Vi to znate! Ja sam vas zgazila kad ste već bili mrtvi! - rasplakala se Mara.
LEŠ: Neka to utvrde oni kojima je to posao. Ili?
MARA: Ili?
LEŠ: Ili ćete prihvatiti ono što sam raspoložen da vam predložim.
Mara je gledala leša u oči, razmišljajući šta je najpametnije da tog trenutka uradi.

Glavna junakinja je, naravno, žensko, i, naravno, radi kao copywriter, to je zato što je trenutno to moj posao.
Ali za razliku od mene, ona je veoma uspešna kopirajterka.
I za razliku od mene, ona ima 24 godine.
Nema dete i nema momka, za razliku od mene.
Zove se....na primer:
Mara.
Mara kopirajterka ima 24 godine. Radi u velikoj advertajzing agenciji, kao ja.
Jer ne valja da je uspešna, a radi u maloj agenciji.
Da bude velika kopirajterka u maloj agenciji, to bi ipak umanjilo njenu uspešnost u našim očima. A naša junakinja Mara mora da bude užasno ambiciozna, pametna i vredna devojka. Kada ne bi bilo tako, ne bi bilo zabavno da je srušimo, da joj ubijemo ideale i da je bacimo u ozbiljnu depresiju, da je dovedemo do toga da ne radi ništa. Na primer...kakav je moj trenutni plan sa njenom sudbinom - što je uvek promenljivo, naravno. Ovde će samo biti crno na belo postavljen tok mojih misli i planiranje radnje. Tako da će se sve greške i slabosti u procesu kreiranja priče videti. Pošto, naravno ovo uopšte nije priča o Mari, ovo je priča o meni. Ali, kako bih se prikrila, kako bih lakše bila dopadljiva i kako bih naterala nekoga da ima bilo kakvu vrstu reakcije na mene, ja ću se koristiti Marom. Koja je trenutno, kako stvari stoje, sve, ali apsolutno sve što ja nisam.

Mara kopirajterka, koja ima polet i jasnoću najčistijih ideala bolničarke i partizanke iz drugog svetskog rata, ide ovog jutra na svoj posao. Sve sa tim poletom jedne mlade komunistkinje. Nasuprot svakoj uniformi, Mara je veoma šareno, lepo i moderno obučena.
Dan je sunčan, i svež, i ona se lepo uklapa u taj dan. Temperatura još uvek nije porasla na trideset stepeni, kao što je bilo jutros. Takav je miris jutra. Ona hoda i smeška se, a u tom hodu se jasno čita sve što ona očekuje od života. A to je mnogo. Stvarno mnogo.
Mara veruje da će imati veeeliku platu, toliko veliku da će moći da putuje po celom svetu za vreme svakog praznika. I to ne negde blizu, već daleko. Po samim krajevima planete. Tako Mara veruje da je kraj sveta na nekim tačkama koje ona sama određuje u pauzama posla, krećući se slobodno po površinama google earth- a. Jer naravno, Mara trenutno nema dovoljnu platu za svoja egzotična putovanja, plus živi u Srbiji, i ne može da mrdne nigde bez vize. A nije u stalnom radnom odnosu (za razliku od mene) i jako teško može da dobije vizu.
Na pauzi za ručak, Mara odlazi do Salad bar-a da pojede cezar salatu. Tu voli. U tržnom centru u Sremskoj, ipak joj privuče pažnju neki duboko postaveljeni šareni izlog. Ona kreće ka izlogu i spoplete se o nešto veliko što leži u mraku na sred puta.
“Ups! Izvinite što sam vas pregazila!” Izvini se Mara. Međutim, telo se ne pomera.
U tom trenutku Mara pomisli o sebi kao o nekome ko gazi preko leševa i ta slika joj se nikako ne dopadne, pomisli da je to neki znak, neke više sile. Međutim, nije! To je zaista leš! Leš nekakve gospođe u godinama. Koji kada pomeri, ispadne joj perika, I Mara se zabezekne kada shvati da je mrtva gospođa muško, tačnije, mrtvi gospodin. I izleti odatle, isprepadana, i ode da pojede svoju cezar salatu, jer radni dan traje još punih četiri, a možda i više sati, i treba imati snage da se pregura i da se ne misli o nekakvom lešu sa kojim ona konkretno nema - ali apsolutno nikakve - veze.

NASTAVIĆE SE: Kako sada stoje planovi, sa temom: Preskakanje ili prelaženje preko leševa? (Pitanje je sad).