MARA: Bojim se da je odavno prošlo pola sata moje pauze i da moram da se vratim na posao. Šta god da želite da mi predložite, možete mi poslati mejlom....
Leš je neko vreme gledao u prebledelu Maru, malo i sam razmišljajući a onda presekao: Mejlom? Dobro gospođice. Tako će i biti. Mejlom?! Baš ste kreativni! Dopisivati se mejlom sa lešom...(smejao se i kašljucao jer mu je bilo teško da se smeje pošto se raspadao)...kakva ideja! Vidi se da radite u advertajzingu, gospođice! Fantaštično! Bravo! Hihihihi....hohohoho....
I Mara je otrčala brzinom, najvećom koja se mogla postići sa štiklama od 8cm i tako sva prestrašena, izbezumljena, sela za svoj kompjuter. Za razliku od mene, Mara nije imala privatan život. A kad smo već kod mene- nismo me dugo pomenuli...dakle, jutros se moje dete (u daljem tekstu: pasuljko) probudilo potpuno izujedano od komaraca- što je posledica isključivo moje majčinske nebrige i za razliku od Mare koja se našla pred zgaženim lešom, ja ću se naći pred smrtnim grehom lenjosti lično.
LENJOST LIČNO: O, gde si najbolja moja sledbenice, dođi da se pečeš u paklu lenjo i polako uvek i zauvek. Sto posto. Mada, nije baš samo lenjost moja grozna osobina ima tu i moje zakržljalosti i nesposobnosti u komunikaciji sa bilo kakvom vrstom administracije što će reći, juče mi opet nisu odobrili minus, pošto opet nisam dobro popunila neki obrazac a ja sam kao uporna da ne pozajmljujem pare. I tako pošto nisam imala para za ništa, ja nisam kupila ono što se stavi u struju da otera ili pobije komarce i zato je pasuljko- moje dete od jutros ceo izujedan. To se Mari da je ona majka na primer sigurno nikada ne bi desilo. Maru inače svi vole. Svi joj se dive. Raduju se da rade sa njom....i tako dok Mara drhtavom rukom otvara poštu i ne zatiče ništa u svom inboksu, pa se onda nna trenutak ipak iseče jer kreće odjednom bujica mejlova u desnom donjem uglu ekrana, uf dobro je, shvati da je to gomila reči od akaunta. Dobro je. Mara odšeta u svojoj šarenoj suknji do WC-a i nasloni se leđima na pločice. Da se razhladi. To se sve dešava na prvom spratu, važno je da znate, zbog sledeće scene: Čuje se lupkanje i vidi se da ima više od jednog para nogu u kabini WC-a. Mara se zatim spusti do zemlje i ima šta da vidi. Nepoznata plavuša skoro gola, skoro gola, izbacuje kroz prozor nekog polu-mrtvog mladića, izubijanog od batina.
Dosta sa leševima! Vikne Mara i rasplače se. Vrata WC kabine se naglo otvore i na njima stoji najzgodnija plavuša ikada u najnapičenijoj mini suknji i dekolteu najdubljem ikada sa plavom najplavljom Kim Novak punđom, dune pramen sa vrućeg čela izvadi tanku, najtanju cigaru i zapali je, dok taj momak tako prebijen i polumrtav leži preko WC šolje, i obrati se Mari najtanjim i najslađim glasom ikada: Šta se dereš? Hoćeš da nas neko uhvati?! Ups, izvini, nisam se predstavila, ja sam Sonja, ja sam sponzoruša iz devedesetih, iz Aninog scenarija, onog što ga je prodala i od njega kupila prvi kompjuter, ali se nikada nije snimio.
MARA: Da, ali ovo je priča o Mari kopirajterki- meni, a ne o sponzoruši i spisateljica je ugovorom obavezana da ne koristi prodati scenario, ili već tako nekako...i da možda bi mogla usput da smanji doživljaj jer ja već imam nekog zombija na vratu.
SONJA: Kopirajterke, sponzoruše, lisice...ništa to nije mnogo daleko jedno od drugog od trećeg.
MARA: Izađi iz moje priče!
SONJA: Neću. Imam i ja prava da doživim javno predstavljanje.
MARA: Ovo je zaposlen ozbiljan svet ovde su i sponzoruše drugačije, napolje kroz prozor! I tako si prodata još sredinom devedesetih!
SONJA: Prodata? Kako može lik da bude prodat? Nemoj da te čuju iz autorskoh prava kopirajterko! Sad kad sam se već našla u ovoj priči nema šanse da me izbaciš! Ni mene ni njega. Udavila sam se godinama u mračnoj fijoci. Baš mi je fino u ovoj agenciji.
Mara je ustala i zaletela se, svom snagom i brzinom da ih oboje uništi ili izbaci kroz prozor napolje i nazad u devedesete.
U tom trenutku borbe u WC-u Mara nije znala da pismo Leša zastrašujuće zauzima svoje mesto u njenom inboksu....
Leš je neko vreme gledao u prebledelu Maru, malo i sam razmišljajući a onda presekao: Mejlom? Dobro gospođice. Tako će i biti. Mejlom?! Baš ste kreativni! Dopisivati se mejlom sa lešom...(smejao se i kašljucao jer mu je bilo teško da se smeje pošto se raspadao)...kakva ideja! Vidi se da radite u advertajzingu, gospođice! Fantaštično! Bravo! Hihihihi....hohohoho....
I Mara je otrčala brzinom, najvećom koja se mogla postići sa štiklama od 8cm i tako sva prestrašena, izbezumljena, sela za svoj kompjuter. Za razliku od mene, Mara nije imala privatan život. A kad smo već kod mene- nismo me dugo pomenuli...dakle, jutros se moje dete (u daljem tekstu: pasuljko) probudilo potpuno izujedano od komaraca- što je posledica isključivo moje majčinske nebrige i za razliku od Mare koja se našla pred zgaženim lešom, ja ću se naći pred smrtnim grehom lenjosti lično.
LENJOST LIČNO: O, gde si najbolja moja sledbenice, dođi da se pečeš u paklu lenjo i polako uvek i zauvek. Sto posto. Mada, nije baš samo lenjost moja grozna osobina ima tu i moje zakržljalosti i nesposobnosti u komunikaciji sa bilo kakvom vrstom administracije što će reći, juče mi opet nisu odobrili minus, pošto opet nisam dobro popunila neki obrazac a ja sam kao uporna da ne pozajmljujem pare. I tako pošto nisam imala para za ništa, ja nisam kupila ono što se stavi u struju da otera ili pobije komarce i zato je pasuljko- moje dete od jutros ceo izujedan. To se Mari da je ona majka na primer sigurno nikada ne bi desilo. Maru inače svi vole. Svi joj se dive. Raduju se da rade sa njom....i tako dok Mara drhtavom rukom otvara poštu i ne zatiče ništa u svom inboksu, pa se onda nna trenutak ipak iseče jer kreće odjednom bujica mejlova u desnom donjem uglu ekrana, uf dobro je, shvati da je to gomila reči od akaunta. Dobro je. Mara odšeta u svojoj šarenoj suknji do WC-a i nasloni se leđima na pločice. Da se razhladi. To se sve dešava na prvom spratu, važno je da znate, zbog sledeće scene: Čuje se lupkanje i vidi se da ima više od jednog para nogu u kabini WC-a. Mara se zatim spusti do zemlje i ima šta da vidi. Nepoznata plavuša skoro gola, skoro gola, izbacuje kroz prozor nekog polu-mrtvog mladića, izubijanog od batina.
Dosta sa leševima! Vikne Mara i rasplače se. Vrata WC kabine se naglo otvore i na njima stoji najzgodnija plavuša ikada u najnapičenijoj mini suknji i dekolteu najdubljem ikada sa plavom najplavljom Kim Novak punđom, dune pramen sa vrućeg čela izvadi tanku, najtanju cigaru i zapali je, dok taj momak tako prebijen i polumrtav leži preko WC šolje, i obrati se Mari najtanjim i najslađim glasom ikada: Šta se dereš? Hoćeš da nas neko uhvati?! Ups, izvini, nisam se predstavila, ja sam Sonja, ja sam sponzoruša iz devedesetih, iz Aninog scenarija, onog što ga je prodala i od njega kupila prvi kompjuter, ali se nikada nije snimio.
MARA: Da, ali ovo je priča o Mari kopirajterki- meni, a ne o sponzoruši i spisateljica je ugovorom obavezana da ne koristi prodati scenario, ili već tako nekako...i da možda bi mogla usput da smanji doživljaj jer ja već imam nekog zombija na vratu.
SONJA: Kopirajterke, sponzoruše, lisice...ništa to nije mnogo daleko jedno od drugog od trećeg.
MARA: Izađi iz moje priče!
SONJA: Neću. Imam i ja prava da doživim javno predstavljanje.
MARA: Ovo je zaposlen ozbiljan svet ovde su i sponzoruše drugačije, napolje kroz prozor! I tako si prodata još sredinom devedesetih!
SONJA: Prodata? Kako može lik da bude prodat? Nemoj da te čuju iz autorskoh prava kopirajterko! Sad kad sam se već našla u ovoj priči nema šanse da me izbaciš! Ni mene ni njega. Udavila sam se godinama u mračnoj fijoci. Baš mi je fino u ovoj agenciji.
Mara je ustala i zaletela se, svom snagom i brzinom da ih oboje uništi ili izbaci kroz prozor napolje i nazad u devedesete.
U tom trenutku borbe u WC-u Mara nije znala da pismo Leša zastrašujuće zauzima svoje mesto u njenom inboksu....
Нема коментара:
Постави коментар