ubistvo,misterija,ljubav,avantura,reklama

Glavna junakinja je, naravno, žensko, i, naravno, radi kao copywriter, to je zato što je trenutno to moj posao.
Ali za razliku od mene, ona je veoma uspešna kopirajterka.
I za razliku od mene, ona ima 24 godine.
Nema dete i nema momka, za razliku od mene.
Zove se....na primer:
Mara.
Mara kopirajterka ima 24 godine. Radi u velikoj advertajzing agenciji, kao ja.
Jer ne valja da je uspešna, a radi u maloj agenciji.
Da bude velika kopirajterka u maloj agenciji, to bi ipak umanjilo njenu uspešnost u našim očima. A naša junakinja Mara mora da bude užasno ambiciozna, pametna i vredna devojka. Kada ne bi bilo tako, ne bi bilo zabavno da je srušimo, da joj ubijemo ideale i da je bacimo u ozbiljnu depresiju, da je dovedemo do toga da ne radi ništa. Na primer...kakav je moj trenutni plan sa njenom sudbinom - što je uvek promenljivo, naravno. Ovde će samo biti crno na belo postavljen tok mojih misli i planiranje radnje. Tako da će se sve greške i slabosti u procesu kreiranja priče videti. Pošto, naravno ovo uopšte nije priča o Mari, ovo je priča o meni. Ali, kako bih se prikrila, kako bih lakše bila dopadljiva i kako bih naterala nekoga da ima bilo kakvu vrstu reakcije na mene, ja ću se koristiti Marom. Koja je trenutno, kako stvari stoje, sve, ali apsolutno sve što ja nisam.

Mara kopirajterka, koja ima polet i jasnoću najčistijih ideala bolničarke i partizanke iz drugog svetskog rata, ide ovog jutra na svoj posao. Sve sa tim poletom jedne mlade komunistkinje. Nasuprot svakoj uniformi, Mara je veoma šareno, lepo i moderno obučena.
Dan je sunčan, i svež, i ona se lepo uklapa u taj dan. Temperatura još uvek nije porasla na trideset stepeni, kao što je bilo jutros. Takav je miris jutra. Ona hoda i smeška se, a u tom hodu se jasno čita sve što ona očekuje od života. A to je mnogo. Stvarno mnogo.
Mara veruje da će imati veeeliku platu, toliko veliku da će moći da putuje po celom svetu za vreme svakog praznika. I to ne negde blizu, već daleko. Po samim krajevima planete. Tako Mara veruje da je kraj sveta na nekim tačkama koje ona sama određuje u pauzama posla, krećući se slobodno po površinama google earth- a. Jer naravno, Mara trenutno nema dovoljnu platu za svoja egzotična putovanja, plus živi u Srbiji, i ne može da mrdne nigde bez vize. A nije u stalnom radnom odnosu (za razliku od mene) i jako teško može da dobije vizu.
Na pauzi za ručak, Mara odlazi do Salad bar-a da pojede cezar salatu. Tu voli. U tržnom centru u Sremskoj, ipak joj privuče pažnju neki duboko postaveljeni šareni izlog. Ona kreće ka izlogu i spoplete se o nešto veliko što leži u mraku na sred puta.
“Ups! Izvinite što sam vas pregazila!” Izvini se Mara. Međutim, telo se ne pomera.
U tom trenutku Mara pomisli o sebi kao o nekome ko gazi preko leševa i ta slika joj se nikako ne dopadne, pomisli da je to neki znak, neke više sile. Međutim, nije! To je zaista leš! Leš nekakve gospođe u godinama. Koji kada pomeri, ispadne joj perika, I Mara se zabezekne kada shvati da je mrtva gospođa muško, tačnije, mrtvi gospodin. I izleti odatle, isprepadana, i ode da pojede svoju cezar salatu, jer radni dan traje još punih četiri, a možda i više sati, i treba imati snage da se pregura i da se ne misli o nekakvom lešu sa kojim ona konkretno nema - ali apsolutno nikakve - veze.

NASTAVIĆE SE: Kako sada stoje planovi, sa temom: Preskakanje ili prelaženje preko leševa? (Pitanje je sad).