Za razliku od Mare, ja sam se jutros probudila u sedam, ipak odlučila da ne ustanem još sat vremena, pustila dete da se igra sa nekim novim Indijana Džons- brdom koje se otvara u stepenice, u njegovoj sobi- onda sam naravno, skočila u osam, brzinski obukla sebe, strpljivo sačekala da se mali gospodin sam obuče, jer to je važno, razvijati samostalnost kod dece, zatim izbacila svoje malo belo kuče iz spavaće sobe, (uhvaćena je da se na kvarno penje na krevet). Odvela četvorogodišnjeg gospodina kod njegove bake jer trenutno ne ide u vrtić, pa pored Skupštine, jedne, druge, pored razređenih pandura i omiljene pekare za koju nisam imala budžet jer mi još nije odobren minus – išla ka poslu. Pravom pravcatom, poslu za odrasle. Jer to sam ja. Odrasla osoba:).
Za to vreme Mara je već u agenciji na spratu u kuhinji, muti nes-kafu kašičicom. Za razliku od mene ona je već našminkana, namirisana i sveža, spremna za nove radne pobede.
Dakle, ta Mara - kopirajterka od 24 godine, ona radi najbolje od svih tekstove za kutije keksa. Za prednju i zadnju stranu kutije. U njenom poslu to se zovu back pack copy ( bek pek kopi-ji), selling line (i seling lajnovi), product descriptor (prodakt deskriptori). Takođe Mara piše i tekstove za transportne kutije, u kojima se navedeni keks prenosi. To kako Mara opisuje keks, to je...kada bi neko na primer čitao, ikada, to šta piše na kutiji keksa sa prednje i zadnje strane, taj neko ne bi mogao da odoli, i morao bi da ima u ustima odmah na licu mesta...sve to što stoji u kutiji na kojoj se Mara zapisala.
Povremeno Mara radi i za kesice instant supe. Mmmm, i tu je najbolja. Uopšte, pokazalo se da Mara ima poseban talenat da opiše ukuse i natera čoveka, ženu, dete, koga god, da kada pročita tekst na ambalaži oseti da mora da konzumira to što je u tu ambalažu upakovano. Ali to nije toliko bitno, jer tu nedaleko od nje, u pasažu u Sremskoj, koliko god da je pokušala da ne misli o tome, leži nekakav leš koji je ona juče pregazila dok je gledala šareni izlog. Na pauzi će otići da se prošeta i proveri, sigurno ga je milicija sklonila. Hm, ni u jednim novinama ništa.
Dok oko nje kolege ćaskaju i razmenjuju utiske od predhodnog dana, i dok danas Priština očekuje dolazak američkog potpredsednika, Mara misli o svojoj jučerašnjoj neprijatnosti.
I trči, već oko podneva, trči u svetlo-plavim lakovanim cipelicama na štiklu, kao Pepeljuga do mesta svog jučerašnjeg zločina.
Prvo joj padne kamen sa srca, jer leša nema. Znači neko ga je našao i uklonio. Ok. Dobro je, a onda kad je već krenula da kupi neku salatu ili sladoled ili da ne kupi ništa i možda ipak danas preskoči obrok, jer joj je malo ubijen apetit celim ovim događajem, iza jednog zida pojavljuje se leš, u najživljem mogućem stanju sa nakrivljenom perikom i umornim, dubokim i strašnim glasom joj se obraća: Ti si mene juče pregazila!
MARA: Jesam, izvinite, bilo je slučajno- nisam Vas videla!
LEŠ: Znaš li kako prolaze oni koji gaze preko leševa? - nastavio je leš još strašnijim i dubljim glasom.
MARA: Ne znam tačno...
LEŠ: Odlično. Uspešno. Čestitam! Pružio joj je svoju mrtvačku ruku. Sa kakvom ste me samo odlučnošću pregazili! Svaka čast!
MARA: Bojim se da je sve ovo jedan Veliki nesporazum, ja moram sad da se vratim na posao, gospođo...ili gospodine, šta god da ste....
LEŠ: Ja sam leš. Gramatički, trebao bih da budem muško, ali pošto sam već mrtav, potpuno je svejedno kog sam pola. Bio sam čovek, a sad sam mrtvac. Mislim da pol uopšte nije važan za ovaj naš odnos.
MARA: Bojim se da mi nećemo imati nikakav odnos. Pokušala je da ode.
Leš je zatim otvorio svoj Veliki mantil i pokazao na rupu u stomaku.
LEŠ: Vidite ovu rupu gospođice? To je vaša štikla od juče. Evo vidite, malo se vidi i otisak cipele, ja sam taman u tom stanju raspadanja da po meni lepo mogu da se vide tragovi - kao na plastelinu.
MARA: Ja se slabo razumem u leševe i raspadanje ali to što pričate ne zvuči kao skroz tačno...
LEŠ: Kako god. Na mom mrtvom telu je vaš otisak i ako odem u miliciju, i prijavim vas, mogu da vas osumnjiče za moje ubistvo.
MARA: Ali to nije istina!Vi to znate! Ja sam vas zgazila kad ste već bili mrtvi! - rasplakala se Mara.
LEŠ: Neka to utvrde oni kojima je to posao. Ili?
MARA: Ili?
LEŠ: Ili ćete prihvatiti ono što sam raspoložen da vam predložim.
Mara je gledala leša u oči, razmišljajući šta je najpametnije da tog trenutka uradi.
Za to vreme Mara je već u agenciji na spratu u kuhinji, muti nes-kafu kašičicom. Za razliku od mene ona je već našminkana, namirisana i sveža, spremna za nove radne pobede.
Dakle, ta Mara - kopirajterka od 24 godine, ona radi najbolje od svih tekstove za kutije keksa. Za prednju i zadnju stranu kutije. U njenom poslu to se zovu back pack copy ( bek pek kopi-ji), selling line (i seling lajnovi), product descriptor (prodakt deskriptori). Takođe Mara piše i tekstove za transportne kutije, u kojima se navedeni keks prenosi. To kako Mara opisuje keks, to je...kada bi neko na primer čitao, ikada, to šta piše na kutiji keksa sa prednje i zadnje strane, taj neko ne bi mogao da odoli, i morao bi da ima u ustima odmah na licu mesta...sve to što stoji u kutiji na kojoj se Mara zapisala.
Povremeno Mara radi i za kesice instant supe. Mmmm, i tu je najbolja. Uopšte, pokazalo se da Mara ima poseban talenat da opiše ukuse i natera čoveka, ženu, dete, koga god, da kada pročita tekst na ambalaži oseti da mora da konzumira to što je u tu ambalažu upakovano. Ali to nije toliko bitno, jer tu nedaleko od nje, u pasažu u Sremskoj, koliko god da je pokušala da ne misli o tome, leži nekakav leš koji je ona juče pregazila dok je gledala šareni izlog. Na pauzi će otići da se prošeta i proveri, sigurno ga je milicija sklonila. Hm, ni u jednim novinama ništa.
Dok oko nje kolege ćaskaju i razmenjuju utiske od predhodnog dana, i dok danas Priština očekuje dolazak američkog potpredsednika, Mara misli o svojoj jučerašnjoj neprijatnosti.
I trči, već oko podneva, trči u svetlo-plavim lakovanim cipelicama na štiklu, kao Pepeljuga do mesta svog jučerašnjeg zločina.
Prvo joj padne kamen sa srca, jer leša nema. Znači neko ga je našao i uklonio. Ok. Dobro je, a onda kad je već krenula da kupi neku salatu ili sladoled ili da ne kupi ništa i možda ipak danas preskoči obrok, jer joj je malo ubijen apetit celim ovim događajem, iza jednog zida pojavljuje se leš, u najživljem mogućem stanju sa nakrivljenom perikom i umornim, dubokim i strašnim glasom joj se obraća: Ti si mene juče pregazila!
MARA: Jesam, izvinite, bilo je slučajno- nisam Vas videla!
LEŠ: Znaš li kako prolaze oni koji gaze preko leševa? - nastavio je leš još strašnijim i dubljim glasom.
MARA: Ne znam tačno...
LEŠ: Odlično. Uspešno. Čestitam! Pružio joj je svoju mrtvačku ruku. Sa kakvom ste me samo odlučnošću pregazili! Svaka čast!
MARA: Bojim se da je sve ovo jedan Veliki nesporazum, ja moram sad da se vratim na posao, gospođo...ili gospodine, šta god da ste....
LEŠ: Ja sam leš. Gramatički, trebao bih da budem muško, ali pošto sam već mrtav, potpuno je svejedno kog sam pola. Bio sam čovek, a sad sam mrtvac. Mislim da pol uopšte nije važan za ovaj naš odnos.
MARA: Bojim se da mi nećemo imati nikakav odnos. Pokušala je da ode.
Leš je zatim otvorio svoj Veliki mantil i pokazao na rupu u stomaku.
LEŠ: Vidite ovu rupu gospođice? To je vaša štikla od juče. Evo vidite, malo se vidi i otisak cipele, ja sam taman u tom stanju raspadanja da po meni lepo mogu da se vide tragovi - kao na plastelinu.
MARA: Ja se slabo razumem u leševe i raspadanje ali to što pričate ne zvuči kao skroz tačno...
LEŠ: Kako god. Na mom mrtvom telu je vaš otisak i ako odem u miliciju, i prijavim vas, mogu da vas osumnjiče za moje ubistvo.
MARA: Ali to nije istina!Vi to znate! Ja sam vas zgazila kad ste već bili mrtvi! - rasplakala se Mara.
LEŠ: Neka to utvrde oni kojima je to posao. Ili?
MARA: Ili?
LEŠ: Ili ćete prihvatiti ono što sam raspoložen da vam predložim.
Mara je gledala leša u oči, razmišljajući šta je najpametnije da tog trenutka uradi.
Нема коментара:
Постави коментар