Dok sam ja ceo dan bila van moje kuće...
Dok su Sponzoruša i Glumac šetali po gradu...
Celu nedelju-dan, nedelju, Mara je provela maštajući o Zmajolikom. Ležala je sama izvaljena na trosedu, držala u ruci daljinski, menjala kanale, tek tako, da bi joj prsti nešto radili. Pitala se zašto je svaki, ali svaki svakcijati put ošuri jezikom na kraju. Šta mu to znači? Koliko god da je bolelo, toliko je imalo u sebi nekakve neobjašnjive privlačnosti...misterije....Za to vreme, dok je ona tako maštala, Zmajoliki je u obliku zmaja gledao sa čežnjom iz krošnje drveta koja je granom udarala o njen prozor. Malo su se bili zaljubili, dva bića iz dva sveta. Kada je zaspala on je tiho ušao kroz prozor. Gledao je oko sebe šta bi mogao da uradi a da kad se probudi pomisli da je neko bio tu. Da! Ostaviće širom otvoren prozor. I taman da skoči sa prozora, pogledao je ispod sebe-na ulicu, da prosto zna gde skače...i video Leša u zasedi. Skočio je na njega I u jednom potezu ga strpao u krošnju. Normalno- na saslušavanje....
Нема коментара:
Постави коментар