...ništa se nije razvijalo po planu. konkretno što se bloga ticalo planovi su bili, da prvo neko drag i raspoložen nacrta moje junake kako bi njihov život otišao malo dalje u pravcu materijalizacije. Onda sledeći korak je bio da se tako nacrtani objave u Kvart magazinu. Ništa. Ok. Zato sam obrisala prašinu sa te sveske i otvorila je. Pa šta pisano ili crtano važno je da je živo.
Prvu sam prstima izvukla Kler. Ona je nekako najdraža ostala iz prošlog turnusa i onda sam je tako uspavanu- jer moji junaci su spavali zimskim snom, pažljivo prošla nečim što je ličilo na četku praška.
MMMMM rasteglila se malena junakinja na mom dlanu.
- Nismo bili u novinama? - odmah se razbudila i sela na ivicu mojih današnjih misli
- Ne, nažalost, ništa od toga.
- Šta ti je sa mislima, skroz si se zapeljala. - gledala je zevajući u moje ogromno sivo klupko.
- Ništa, sad ćemo da se raspetljavamo.
- Opet ćeš sad da se nešto disciplinuješ? - palila je cigaru.
- Da-da, znam da sam dosadnić , ali šta da radim, tako je pa je tako.
- I šta ćemo sad? - bila je raspoložena za priču Kler.
- Nemam pojma .
- Pa što si me probudila?- stvarno je ineteresovalo.
- Da bih se nešto radovala. Zato. - to je bila istina. - Da bih iscedila iz sebe nešto duhovito. - i to je bila istina. - Da bih malo putovala....negde...
- Ajmo ! - Bila je spremna, uvatila je moj prst i povela me do ivice mojih misli. Kako je ivica mojih misli zapravo kraj moga sveta, nas dve smo stajale gledajući ponor spoljnog događanja i pustile da nas vetar razduva. Ta bolna činjenica da prostor i ja više nismo jedno, vratila se kao sećanje na jedno od najsurovijih saznanja iz najranijeg detinjstva. Nemoć da utičem na struje spoljog sveta, koje ne mogu da sprečim da utiču na mene, uf, da hajde da se nešto smejemo. Zamolila sam Kler, koja je stajala samnom zarobljena između zapetljanog zastrašujueg klupka koje se ljuljuškalo u meni i hladnog vetra sa ivice mog sveta. Kler je dunula šiške sa lica, i popravila karmin. Zatim je vrhom cipele, šutnula Glumca, Zmajolikog, Maru i Leša, sve sa velikim slovima jer sve to su bila njihova imena. "Alo!" pobunili su se. Ali suštinski bilo im je drago da su probuđeni. I počeli smo da kujemo plan kako da nađemo nekog da nas sve nacrta. Da se smejemo i smišljamo šta bi sve moglo da se radi. Tako je i sinulo sunce danas, odjednom. To sam ja uticala na spoljni svet. Uf dobro je, znači ipak može.
- Daj sad da radimo nešto, -vredno je sela Mara za moj kompjuter i počela da raspisuje seriju koju upravo pišem. Al to je već u drugom fajlu.
