KLER: Ko si sad ti?! Ko si ti?!
NEPOZNATI MLADIĆ: Polako...čekaj...polako brineto. Izmicao se nepoznati mladić.
KLER: Šta je ovo? Koliko sam spavala?
NEPOZNATI MLADIĆ: Ceo jedan dan, i evo možda bi još spavala ali ova strašna oluja te je probudila!
KLER: Ko si ti? Kako si ušao u moju kuću?
Kler je uzela veliki kuhinjski nož i mada je znala da sigurno neće zaklati njime nikoga, išla je veoma odlučno ka nepoznatom mladiću u svome stanu u posivelom vremenu letnje oluje.
Mladić je delovao da je normalan i bilo je srodno Kler da ga je pokupila u slučajnoj poseti one noći, onom klubu, ali to nije ličilo na njen novi život- nije lako promeniti život. Sada je to shvatala Kler. Bio je bednik, to je odmah pročitala, i bio je dosta mlađi od nje, što je činilo da to što je bednik ne bude nesimpatično.
Izvadila je novac iz novčanika, nešto malo evra koje je skupila da uštedi.
KLER: Izvoli, ovo je sve što imam. Šta god da se desilo izm,eđu nas neka ostane za mene tajna, samo sad nestani iz moje priče. Znam da ovo nije nešto što će te na duže razrešiti, ali...to je sve što imam...
Mladić je namrštio obrve i rekao: Ništa se nije desilo, bila si toliko razvaljena da si pala kao sveća sve na štiklama ispred kluba u trenutku kada sam izašao da bacim đubre. U tvom mobilnom telefonu sam našao jedan jedini broj, nekakva Mara i nju sam pozvao, ona je rekla da mora da radi i da te ne dovodim kod nje...na to je Kler zakovitlala očima- tako bi se to najtačnije opisalo, to što je uradila sa očima- i izdiktirala mi je ovu adresu, ja sam te stavio na svoj motor, koji je bio parkiran ispred moje kuće i dovezao ovde. Bojao sam se šta si uzela pa te nisam vodio u bolnicu, ostao sam pored tebe da ako slučajno overiš da te reanimiram.
KLER: Da me reanimiraš. Aha.
Novac mi ne treba, nastavio je mladić. I da, jedva čekam da se vratim kući, i da, bilo bi lepo da čujem neko hvala. Ništa drugo.
Hvala. Rekla je Kler. Hvala. Izvini. Samo se malo nisam pronašla. Ja sam devedesetih bila sponzoruša, a sad treba da budem nekao kao umetnica, jer mi je naša zajednička stvoriteljka dala amatersku kamericu u ruke. Nemam ništa imam samo svoj prošli život koji baš i nije za pohvalu...ja sam takoreći nekakav vrsta druge šanse u životu. Koliko ja uspevam da razumem šta spisateljica hoće da postigne sa mojim likom.
Nepoznati mladić je ustao. Ok, rekao je, vidimo se sigurno inače me ne bi uvela u priču tek-tako...mada...nikad ne znaš sa tim eksperimentalnim formama...
KLER: da mene to takođe zbunjuje, ja bih volela malo da uđem žanrovski u komediju, koliko se ja razumem, ali nikako da me smesti u tako nešto, od kad sam Kler stalno sam na ivici neke drame.
NEPOZNATI MLADIĆ: Da, ukapirao sam. Nadam se da će se moj lik razviti i da ćemo se još sresti. Zanimljivca si Kler.
KLER: Hvala što si mi pomogao. Kako se zoveš?
NEPOZNATI MLADIĆ: Za sad sam samo nepoznati mladić.
I tako je otišao, brutalnim rezom spisateljice u sred razgovora koji je taman dobio blago romantični ton.
Mara je krila da je na fejsbuku, od svojih kolega. Prvo nikako nije htela da se upiše, a onda od kad se upisala pre neki dan, non stop se švrćkala, tražila nove prijatelje, pregledala njihove profile, ustvari tražeći Zmajolikog. Dojadilo joj je da se tako pravi kao ništa-nema-veze- nis-sa-čim, i kao samo tako se naleće. Htela je da sazna sve o njemu. Pre svega gde radi, pa kako se zove, i šta je on ustvari, običan čovek, izmišljeno biće koje je proizvod njenih maštanja, gde se graniči realno sa izmaštanim. Ako je ona kreativna osoba, tačnije veoma kreativna znači da je u stanju da iskreira događaj u glavi i da se njime zadovolji kao da je bio stvaran. Sve joj se pomešalo. Njen pravi i romanizovano- romantizovani život. Naći po slikama Zmajolikog koji peče posle ljubljenja...i to koliko peče...osvetiti mu se za svaku opekotinu, i zgrabiti tu priču u svoj racionalni razvijeni sistem. Pa da vidimo mi, da seciramo i rasčlanimo za novi početak, ko je taj Zmajoliki...a sve to je naravno dobila ideju da rasčlani od momka spisateljice koji je imao zamerke na neregularnost u definisanju. Kao i svako otvoreno i slobodno božanstvo neopredeljeno za jednu religiju a u divljenju ka svakoj sa širokim dijapazonom obaožavanja raznih žanrova, spisateljica joj to uopšte neće dozvoliti. Al ajde, kao neka se malo zabavi....Počela je od toga naravno da Zmajevi ne postoje, sem na tetovažama...hm....tetovaža zmaja, krenula je od nečeg kopirajterka....

Ja sam lepo iz četvrtog puta uspela da upišem dete u obdanište, danas. Srela sam jako dobru drugaricu koja inače živi u Grčkoj i prvo sam joj se obradovala a onda sam shvatila da je u Beogradu i da mi se nije javila. Onda se ona pravdala. Ok...hmmm....grrrr...Zabola je Kler paćoti nož u sto ispred Mare, bilo je to sinoć uveče, Kler, sa sve mokrim pramenom koji joj je padao preko oka.
KLER: Nešto si zaboravila, pametnjakušo?
MARA: Izvini Kler, ja sam bila krenula po tebe!
KLER: Krenula, pa skrenula? Čak i mi bivše sponzoruše poštujemo pravila prijateljstva među devojkama!
MARA: Ja sad moram da radim.
KLER: Samo tako, samo radi i nemoj da imaš nikakav privatni život! Pa posle tripuj zmajeve, a mene bacaj u košmare sopstvene griže savesti! Ako me otme armija leševa, ti skačeš da me spašavaš! To rade drugarice!
MARA: Ne znam uopšte šta pričaš, ja moram da radim i nemam vremena za svađe sa drugaricama. Nova sportska radnja, profilisana za sportiste, ako možeš da mi pomogneš, pomozi, ako ne možeš, pali.
KLER: Misliš da je meni milo da se razvlačim po tvojoj priči.
Tako je otišla Kler, ostavljajući zaboden na stolu nož iz Paćoti cipele koji ju je spasio iz zarobljeništva kada su je oteli pregaženi Leševi.
Dok je hodala ulicom, malo je plakala. Što devojke vole- da plaču dok hodaju. Nije to uvek obavezno da se plače zbog momka. Može da se plače i zbog sebe. U ovom konkretnom slučaju, Kler je plakala jer nije bila glavni lik u ovoj priči. Tražila je svoju ličnu priču, koju je ranije imala, stvarno jeste, ali onda je izgubila, nekako je izgubila. A da bi bila glavna u priči mora da uradi nešto radikalno veliko. Nešto ludački zabavno, nešto što će nju samu odvaliti, odneti, oboriti sa nogu. Za početak je otkopčala mantil i pustila svoju predugu nogu. Kako je ceo grad raskopan, i pun majstora koji ga popravljaju, jer grad se stalno nešto šatro popravlja, popravlja i popravlja- besmisleno, u svakom slučaju, za Kler u tom trenutku nije bilo loše jer su majstori zviždali za njom. Kako od ovog dramatičnog trenutka uskočiti u komediju tom predugom nogom koja je kao da je izašla iz Barske mušice direktno.
Sa tom nogom u tom duhu je uskočila u prvi lokal na koji je naišla. I napila se. Sa nepoznatim svetom.
Mara je za to vreme sanjala. Sanjala je nešto lepo, kao na primer...šta je sve čeka.. Eto sad dok smišljam šta bi Mara mogla da sanja, totalno mi je prazna glava. Šta sanja devojka od 25? Ne šta želi, nego baš to kakvi su joj snovi. U boji, crno-beli, kratki, zvučni....ako Mara već ima taj rastur u ličnosti pa ima jaku savest a i kreativna je, neka joj snovi u boji. I neka sanja neko more, kao najavu lepih događaja, i neke zmije, kao želju da ima momka, i neka se probudi ujutru a da se ničega ne seća.
Na oluji mozgova Mara se lepo pokazala. Ona je tačna i sveža i ima taj potpuno neoštećen mozak bilo kakvim drogama. Kler je za razliku od nje spavala. Ni ne sanjajući da pored sebe ima muško telo kojeg se uopšte ne seća kako se stvorilo tu. Dosta će se prestrašiti kada otvori oči. Zato ššššššš...tiho, još je ne budimo....

U gumenim čizmama u koje su bile uvučene stare farmerke, Mara je stajala ispred šahta. Prvo je probala jednom nogom, onda drugom...ali šaht je nije povukao sam od sebe. Na ruke je navukla gumene rukavice one za pranje sudova, zavrnula rukave i podigla šaht. Znala je da se leševi kriju ispod zemlje. Pustila je nogu i čvrsto zatvorila oči. I upala u šaht i izvrnula nogu. AUCH! Viknula je iz sveg glasa, mislila je da će se onesvestiti od bola. JAO JEBOTE! viknula je i zaklimala se levo- desno. JAOJAOJAOJAOOooo...

Da li vam je dobro? Čekajte, sada ću vam pomoći....Bio je to Zmajoliki, glavom i bradom, i spustio se lagano do nje i izvadio je iz šahta na ulicu, na asfalt.

Nije ništa, rekao je, umirujućim glasom, malo si izvrnula zglob. Kako si uopšte upala u šaht?

Mara je prvo pomislila koliko je strašno što je gleda u tom najstrašnijem stanju: gumene čizme-farmerke, i na rukama rukavice za pranje sudova. Onda je toj katastrofi pridodala to što je izvukao iz šahta, kao neku raspadačicu a onda ga je pogledala duboko, najdublje od najdubljeg i pomislila, ovaj nema pojma da je ikad bio samnom- moraću da ga muvam od početka, a toliko mi se sviđa. Tu se setila Stefana Cvajga i Pisma jedne žene, i uhvatila se za glavu od tih misli. A možda i bolje da se ne seća.

ZMAJOLIKI: Gde ti radiš, čini mi se da sam te video ovih dana agenciji...

Ipak se seća. Spustila je glavu Mara.

ZMAJOLIKI: Gde si pošla? Da ti pomognem? Eto to je bio trenutak da se Mara isčupa.

Prebacila mu je ruku preko ramena i krenula lagano uz pridržavanje za Zmajolikog.

Krenula sam bila..., počela je Mara. da spasim drugaricu....od neke čitave armije leševa, znam da zvuči nebulozno, ali nju pregaženi leševi drže kao taoca, pošto je ona u bivšem životu bila sponzoruša i nagazila se, mislim čak i pravih, ne samo figurativnih, jer je bila sponzoruša tokom devedesetih, ovde, mislim u Beogradu, a sad je oni drže kao taoca i kao zbog mene jer ja sam kao mlada i ambiciozna i slučajno sam pregayila jednog dok sam hitala da ostvarim sebe i da nemam savest to bi možda bilo ok, ali nasledila sam savest od roditelja. Uf, a ti nisi zmaj, jel da? Ja sam sve umislila jel da?

A onda je Zmajoliki, u jednom potezu sa sebe bacio sve što je imao od odeće i raširio krila iz lopatica i dohvatio je ispred sebe i poleteli su pravo na gore i u tom trenutku u Beogradu je sinulo sunce.

Pokušavajući da se oslobodi konopaca kojima je bila vezana Kler je pogledala u nebo koje se nadziralo kroz rupicu u kanalizaciji i videla ovu scenu. Promumlala je vezanih usta: Divno, ona se vata dok ja ovde sedim zarobljena, i treba da je unište ovi leševi.

U tom trenutku sasvim slušjno je štikla upala u čvor kanapa, i razvezala ga. Paćoti je to sigurno predvideo kad je pravio cipele. Sada je prvi put videla zašto takakv utisak odaju te Paćoti cipele. Zato što su takve. Izvukla je mač iz znaka i zabola ga u kamen.

Kler je ležala vezana dok je jedan od leševa prineo kompjuter sa kamericom, i pozvao Maru preko skajpa. To se dogodilo u sred Marine prezentacije klijentu, kompjuter je počeo da zvrnda jer je uhvatio sam od sebe mrežu u kojoj se našao. Jedino što je uspela da vidi dok je u sred prezentacije odbila vezu, je da je poziv bio od Leša. Jer je pisalo pregaženi Leš koling, ali na engleskom. Mara je , za razliku od mene maestralno vodila prezentacije. I naravno, oborila je klijenta sa nogu. Sve su prihvatili. Futuristički art direkšn, na srpskom ali sa engleskim akcentom, svidela im se čak i ideja da probaju da naprave pilulu koja se ne rastvara u vodi. Kada se prezentacija završila, ostali su da ćaskaju . Mara je ubacila slušalice u svoje ženske uši i pozvala Leša, tiho, u pozadini žamora ostalih za stolom.

MARA: Šta hoćeš?

KLON LEŠA: Držimo tvoju jedinu drugaricu. Vidi.

Na snimku je ležala vezana Kler na nekom jeftinom IKEA krevetu.

MARA: pustite je na miru! dosta je propatila u životu! Ostavite je mrtvaci jedni!

KLON LEŠA: Pustićemo je kada ti budeš radila tačno ono što ti mi kažemo.

MARA: Slušam.

KLON LEŠA: Od danas ti si vojnik Leševe armije.

MARA: Ma daj?!

KLON LEŠA: Niko više neće gaziti leševe! Dosta nam je gaženja! Imamo mi neka prava!

MARA: Gluposti.

KLON LEŠA: Onda nikada nećeš dobiti nazad svoju drugaricu manipulantkinjo!

MARA: Ne izazivaj klonirana mrtva izmišljotino!

KLON LEŠA: Pažljivo sa rečima kopirajterko!

I tako je Klon Leša prekinuo vezu.

Mara je u sebi za sebe par puta ponovila SRANJE i krenula nazad u kancelariju. Palmotićevom ulicom, pored Menhetna i ostalih kafića gledala je vrhove svojih cipela i razmišljala šta sad da uradi. Ako bi otišla u crkvu da se ispovedi popu, možda bi tako na alternativan način ubila grižu savesti i oslobodila Kler. Mada, i ta Kler ona je i tako došla iz neke druge priče, možda joj ni ne treba....bivša sponzoruša u kandžama vojske multiplikovanog Leša, koga to zanima. Kakva joj je sudbina, neka joj tako bude. Samo neka je ostave svi na miru. Zmajoliki je prošao usporeno pored nje uzimajući joj svo svetlo. Hladnoća je zavladala oko nje. Podigla je pogled.

MARA: O zdravo

ZMAJOLIKI: O zdravo

Odgovorio je zmajoliki. Uhvatio je za vrat i poneo visoko na nebo, da je dugo kreše na jednom oblaku....naravno da nije....nije zaslužila, htela je da ostavi drugaricu u nevolji. Zmajoliki je samo hladno pogledao i zajedno sa njim sva strast je otišla od nje. Ostala je zaleđena, a onda je taj bol lepe ljubavi oplemenio njeno srce i odlučila je ispravno. Spasiće Kler. Samo da napravi plan.

Kler je stajala naslonjena na ivicu zgrade u jednoj od bočnih ulica koje su ulazile u Knez Mihailovu. Stajala je svojim dugim prekrštenim nogama u mantilu koji je jedva stizao do kolena, i pušila tanku dugačku cigaru držeći u drugoj ruci otvorenu amatersku kamericu. Kada je istresla cigaru ispred nje je umesto pepela zasvetlucala jedna...dve...tri šljokice koje su delovale kao krljušt. Bacila je cigaretu na zemlju, svojom Paćoti cipelom iz prošlog života je polako besčujno zgazila, zauzela stav polu- čučnja i uperila kameru ka mestu odakle su šljokice- krljušt padale. Imala je šta da snimi: Zmajoliki se upravo oslobađao odela japija i iz svojih lopatica izvlačio zmajevska krila i nakostrešio svoje krljušti zmaja koje više nikako nisu ličile na ljudsku kožu i poleteo ka krovu obližnje zgrade.
Sve je to snimila Kler. Za to vreme Mara se oporavljala od sustreta sa Zmajolikim, koji je prošao pored nje kao da se ne poznaju i ušao na razgovor sa njenim kreativnim direktorom, a ona nije znala ni ko je ni šta je ni zašto se našao tu. Da li je došao u ulozi klijenta, ili je novo lice koje će se zaposliti, da li je dobro ili je loše to što je tu. Sela je ka vratima da vidi kada bude izlazio i možda čuje neku reč koja će joj objasniti šta se događa, međutim taj trenutak se nije dogodio. Ušla je u toalet da se umije. Za njom je ušla i koleginica akaunt, koja za sad još nema ime niti razrađen lik, jer spisateljica ne zna da li će joj biti više potrebna od toga da se samo potvrdi da Mara ipak nešto radi na tom poslu a ne samo da se vija sa zmajevima, sponzorušama i glumcima kojima vreme prolazi u fijoci. Dakle:
KOLEGINICA: Kada ćemo ček point za Supice?
MARA: Danas krajem dana. Ok?
KOLEGINICA: Ok. Samo da znaš već dva puta sam pomerala rokove.
MARA: Valjda je važnije da to što predstavimo bude dobro, nego da ispoštujemo rok?
koleginica je izašla. Mara je ostala da se posmatra u ogledalu. Da li je ona obična devojka? Jer da je obična, ne bi je voleo Zmaj.
Sad pritiskam PAUZU.
Šta ja znam o zmajevima i koje je poreklo Zmajolikog?
Zmajevi kao što sam rekla potiču od 40 godina starih šarana iz Dunava. I lete nisko i ispuštaju krljušti i prizivaju kišu. (uglavnom Čajkanović, nisam više sigurna da li je sve njegovo ili od još po nekog). Kada na sebe uzmu ljudsko obličje, i naprave sačekušu odabranoj ženki iz ljudskog roda, toliko su neverovatni ljubavnici, da žena da bi se oslobodila od zavisnosti mora da ide na vudu- guru kod veštica da bi se oslobodila napasti od zavisnosti . To je to što se dešava Mari. Ona oseća crva zavisnosti (koji nije ništa različit od zavisnosti od bilo čega drugog ) u odnosu ka Zmajolikom. Ali ništa ne ume da definiše jer ne zna ništa od ovoga što ja znam. Ali, zato Kler ima snimak, i jedva čeka da joj ga pusti. Krupnim koracima svojim predugim nogama sakrivena u velikim firmiranim naučarima iz prošlog života u kome je bila sponzoruša hita Kler ka Mari kopirajterki, svojoj novoj drugarici zarobljenoj u misti;nim događajima. Nažalost, Kler u brzini izvrne nogu i kada pokuša da isčupa štiklu iz šahta, u tom istom trenutku, niodkuda okružuje je armija Leševa ...i otimaju je! U sred grada, u sred radnog vremena, u sred centra Beograda i odnose pod zemlju da bi imali sa čim da ucenjuju Maru. Koju su odlučili da unište!
Kler ne može ni da vrisne jer jedan od njih svojom leševskom rukom joj je preklopio usta. Srećom po Kler ovo je ipak priča na strani svojih glavnih junaka i sa vrha jedne zgrade mimikrijom prerušen u gipsani rad sve ovo posmatra Zmajoliki u formi zmaja. Mara ništa ne sluti. Priprema prezentaciju, i bori se sa razbijenom koncentracijom. Ono što leševi nisu primetili je da... sve vreme ipak, Kler čvrsto drži svoju kamericu u ruci....

Čudne stvari su se dešavale sa Dunavom. Kler je napokon pronašla stan. Na samoj obali 25 maja. Mali, trideset i pet kvadrata, prazan sa belom tehnikom, velikim prozorima, bez centralnog grejanja. Skromno. Ali u skladu sa mesečnim budžetom koji je dobila od stvoriteljke da započne novi život pod novim imenom, sasvim dovoljno. Vežbajući tako sa sa malom amaterskom kamerom u ruci, snimala je reku celu noć. I sve je delovalo mirno. Onda, kada je prebacila film na kompjuter pred njom se na zidu otvorilo veliko belo platno i pukla je priča o Dunavu kao o srednjevekovnom vitezu koji vitla mačem, a Sava kao dugokosa devojka ga drži za plašt. Suviše fantazije za Kler. Bilo bi mnogo praktičnije, jednostavnije i lepše da joj je stvoriteljka dodelila nekog bogatog raspuštenka ili bar nevernog muža koji se nikada neće razvesti ali brine o svojim ljubavnicama. Kler je bila lepo obučena da bude moderna verzija kurtizane, koja u modernom vremenu ima opciju da avanzuje u suprugu. Ali dati joj da radi i da se od toga izdržava...ok...napraviće rasprodaju svojih firmiranih stvari iz prošlog života. Ta situacija sa rekom deluje između halucinacije i animacije nije joj se dopadala.

Mara je stajala u redu menze koja se zove Taze kada je kroz izlog videla Leša. Već načetih nerava od svega što joj se događa ostavila je poslužavnik sa mućkalicom i krompir pireom i izletela napolje. Leš je krenuo da joj zapreti i pokazao je prstom ka njoj kao da joj preti, u istom trenutku pored Mare je prolazio pandur, uniformisano lice sa pištoljem i Mara je sve u cvetnoj suknji, u štiklicama sve sa modernom frizurom izvadila iz njegove futrole pištolj i na sred tog groblja kontejnera i đubreta koje se nalazi ispred kuvane brze hrane Taze koja se brine da poslovni ljudi zdravo jednu u pauzama svojih poslova, ona je ubila Leša. Smisleno, namerno, pucala je u njega mnogo puta, zatvorenih očiju, BAM BAM BAM da ga uništi, ubije , da nestane taj proizvod njene savesti taj pregaženi Leš, a zatim se ponovo onesvestila. Kada je otvorila oči ispred nje stajao je predivni mladić. Kao Princ. Rekao je: Hvala što si me ubila Maro. Ja sam bio pregaženi Leš, a sada, kada si se tako hrabro suočila sa sopstvenom savešću napravila si me princom. Nije me zla veštica začarala, i nije rasčinjavanje da me kao žabu poljubi princeza. Moje rasčinjavanje je da me sa strašnom mržnjom upuca mlada moderna devojka. I to mi daje snagu. Daje mi živost da budem...a onda se odjednom umnožavao u vojsku zgodnih leševa onoliko puta koliko je pucala u njega i nastavio da govori sa ehom: čitava vojska zgaženog Leša! UAHAHAHAHA...

Ljudi koji su jeli u zdravoj hrani Taze gledali su kroz izlog bez teksta punih usta, i mislili se da li su odlepili svi kolektivno od tenzije, stresa, pritiska svojih poslova, brakova, života, i žvakali su, praveći se da ovu nebulozu ne gledaju. Leš se zatim uveličavao i nestajao istovremeno i reči su se pretvarale u šapat koji je govorio: uništiću te, mlada ambiciozna devojko, tebe i sve tvoje sorte, jer svaki put kad me ubiješ, ja postajem lošiji. Zlo pravi zlo. Ja sam samo ogledalo tvojih postupaka.

Mara je neočekivano mirno ispratila ceo događaj. Zatim se okrenula ka nebu tj meni i rekla: Aha, to si htela, vojsku leševa u borbi protiv mene. Ok. nadam se da me čeka neko neverovatno zabavno oružje.

Kler je pokušavala da odgonetne snimak reka. Malo je razmišljala kako da se razreši. Otvorila i okrenula je telefon: Maro, a koji smo mi žanr?

... iskobeljala se teškom mukom, jednim jezivim trudom iz morske predivne mreže, na sebi imam par morskih zvezda, jednog raka, ogrlicu od ribica koje plivaju u krug oko vrata- imam I istu takvu narukvicu ( to sa ribicama nisam smislila, ukrala sam iz tv filma Merlin) I evo me umrežavam se u farmerke, štikle, obaveze.

Mara je veoma koncentrisano radila na novom proizvodu klijenta, srpska supica. To što su smislili za ovaj put, bilo je nešto između supe I paprikaša. Veoma pipavo za ređanje reči. Kao jedna od najboljih, dobila je priliku da se razmaše I uradi celu kampanju.
U sred misli o tome kako postaviti nešto što nije ni supa a nije ni kuvano jelo, a malo je jedno I malo drugo, zazvonio joj je telefon. Bila je to Kler, prilično očajna ponudom stanova za iznajmljivanje koje obilazi.
KLER: Prvo ti stanovi ni na šta ne liče! I ti ludaci iz realnog sveta, oni uopšte nemaju pojma da je svetska ekonomskla kriza I da moraju da spuste cene stanovima. Ono što liči na nešto je preskupo, ono što ne liči ni na šta je pristojno.! Ja sam od stvoriteljke dobila veoma skroman budžet! I to nije ok! Ja nisam navikla na ograničen budžet, a kamoli skroman!
Mara ju je pristojno zamolila da sama razreši svoju situaciju, i obrazložila joj da ima da radi. Jer, da se ipak podsetimo Mara je štreberka, i nosi štiklice, i lepršave suknje i ima 24 godine i veruje da će se ceo svet otvoriti pred njenom cvetnom suknjom. Pri tom je fina osobica, ali pravo fina. Pomalecko stidljiva. Tako joj se desi da ups! Eto, promaši empatiju. Zato Mara lepo, zvekne slušalicu svojoj drugarici Kler i nastavi da razmišlja. Ok- to je jelo budućnosti odjednom možeš u sebe da sipaš i supu i sve ostalo- štedi ti vreme, a unosiš vitamine...hm...mada -kakva je razlika, zar ne bi bilo jednostavnije nazvati celu stvar čorbom...treba im predložiti da naprave pilulice, kao instant supa, ali da ne mora ni da se rastvara, kao pilula paprikaša....i dok ona tako smišlja nad svojim kompjuterom, svetlo od prozora joj uzima neka ogromna ptica. Podigne pogled Mara, kad nije to ptica- nego zmaj. Onaj! Da. Onaj što se pretvori u čoveka pa bude Zmajoliki. Onaj sa kojim je vodila ljubav na oblaku. Leti na njenom prozoru i gleda u daljinu sa licem pobednika. Onog pobednika. Da u sred Beograda. Go golcat u sred radnog dana! U sred posla. Ta slika potpuno pomuti Marinu svest i ona se zanese i krene da pada i pada u neeesvest gde je sačeka Leš iz podsvesti i krene svojim leševskim mrtvačkim rukama na nju da je plaši i viče BUUUU i Mara u toj mori nesvesti u sred sopstvene podsvesti krene da urla AAAAA međutim muklo i niko je ne čuje, a onda oseti ledenu vodu na licu i probudi se.
KOLEGINICA: Jel si dobro, Maro?
KOLEGA: Da zovemo hitnu pomoć?
Koleginica je akaunt, a kolega dizajner.
Mara kopirajterka odmahne rukom i izađe na terasu. Sa velikom mržnjom, skupljenih očiju pogleda u svoje napisano nebo i obrati se meni svojoj spisateljskoj stvoriteljki:
Ti si najgora stvoriteljka od svih! – Urla Mara na mene.- Imaš li ti svest o vremenu u kojem živiš?! O problemima? O osećanju da treba da kritikuješ društvo i uredno čitaš dnevne i sve ostale, ali sve ostale novine. Ostavi me na miru! Hoću da radim i porastem! Ja sam vredna i ispravna i radim sve po redu.
Ja sam se smeškala i okrenula Zmaja ka Mari da ga lepo, celog, golog vidi.
Ona je ušla besno u kancelariju i sela za sto.
A taj! Taj me uvek oprlji i opeče na kraju! Neću da se setim da postoji!
Zmaj je gledao smeškajući se pljuckajući pomalo vatrice na nju.
Mara je ustala i zatvorila šalone. Sto puta bi mi bilo bolje da sam kod bilo koga drugog! Možda bih i izašla kao junakinja romana, kod nekog ozbiljnog, popularnog i vrednog koji na primer izdraje roman! A ne folira se sa šlajfna dnevno blogom, pa malo-malo pa joj sklizne struktura. Jadnice!
Struktura?! E sad me je naljutila, sad ću da je razvalim sa strukturom! Mara je smišljala ukusan slatki tekst, a ja sam napravila plan njene sudbine. Za početak, Zmaj je uzeo oblik čoveka i kao Zmajoliki se prijavio na portirnici Marine firme. Poslom.

A, da...to je to mesto sa koga šaljem talase...gde mi je more dalo internet....

Mislim da se ovako rasplelo: moje dete je...iz HN donelo iz radnje sve za 1 e mrežicu za hvatanje- valjda, nekih morskih bića. Držao je ponosno ceo put, sve tako na mojim leđima kako smo preplivavali I čim smo stigli na Rose, čim, normalno on je odmah tražio od mene da mu nešto upecam sa njom. Kako sam ja jedna veoma poslušna mama, ja sam prvo upecala ježa, pa morsku zvezdu I objasnila mu da je to bilo samo da bi ih on pipnuo, I video, ali da sad odmah, brzo, brzo moramo da ih vratimo u more. E tu mislim da se dogodilo. More je reklo, kakva fina plemenita mama, evo rešićemo joj taj internet na Rosama. I zato ja sada mogu nesmetano da nastavim moju priču. Dok ja kuliram na praznim Rosama, Mara sedi u kancelariji, ljutašto je nisam povela na more. U znak protesta ništa ne radi. Zamisila se, seća se da je kao dete, čim je naučila da čita obožavala da čita tekstove sa ambalaža. Deterdženti, čokolade, sokovi, stalno je naglas čitala šta god da se našlo pred njom. Obožavala je da ide u kupovinu sa mamom, što veća prodavnica, veća sreća. Čim bi ušla pred njom se otvaralo kraljevstvo predivnih reči sa raznih lepo upakovanih proizvoda. Mara devojčica pred tekstovima sa ambalaža osećala se jednako ushićeno kao Dita fon Tiz devojčica dok je listala Plejboj sama u svojoj sobi zamišljajući kako kada se jednom njeno telo oblikuje moći će da nosi sav taj predivni veš I bude tako božanstveno privlačna. Pa plus sto puta bolje od toga. Ah, da. Veliko divljenje DFT. Da se ipak vratimo sa striptiza na reči. Marina porodica je verovala da će je to odvesti u spisateljsku karijeru. Gluposti. Ali ko je mogao da se nada kopirajteru. Bilo je doktora, advokata I inžinjera. Ili slikara, muzičara i pisaca. Mara sama, je ipak u sebi napredno verovala da će biti nešto sasvim novo nešto čarobno novo samo za nju...da će se baviti opisima koji će biti više od slike, više od fantazije. Tekstovi ambalaža su govorili o načinu obraćanja u modi-takođe I pomagali su povremeno  da pobedi neke napete zatvore. Obožavala je svoj posao Mara. Ali sada priklještena u ovaj svet koji sam joj napravila počela je u sve da sumlja. U svoju praktičnu sliku o ljubavi u smisao porodice, pa čak I u svoj posao. Osetila se bez čvrste podloge za život, upala u krizu koja je karakteristčna za muškarce u 35-toj. Gde sam?Ko sam? Šta sam postigla? Dokle sam stigla? Gde je potvda moje ljubavi? Gde sam stala, kod striptiza I pisanja, da. To je zanimljiv pristup. U Marinom slučaju te reči kojima ona slatko barata su perje, pink roze, I minđuše jeftine a famozne od štrasa. Što nikad niko ne bi otkrio da živi u tako jednoj decentnoj mladoj gospođici. Ljuta pošto je nisam povela na more nije htela da ustane sa stolice. Ceo dan dok sam je pisala po malo. Ni dok je moje dete vozilo avion I helikopter po meni, ni dok je epio stikere, ni sada dok zalazi sunce. A bez nje ne mogu dublje u priču. Smislićemo nešto famozno za sutra...ako nas posluži vreme.

...to je stvarno istina, toliko sam se nasekirala što ne mogu da rešim internet i da nastavim šta sam započela. da sam stavila na leđa dete, on je vikao, hoće da ponese avion, hoće kanticu...ajde, ajde, dobro, rekla sam ja, I tako do druge obale, sve sa mladunčetom na leđima. Da bih stigla do internet kafea, da bih se upisala, i u krajnjoj liniji pročitala i razrešila šta se dogodilo u mom odsustvu. Ok. Imali smo posetu. Onako, sa visine. Vidim junaci su se dosta raspustili, nešto nisu raspolozeni da me slušaju, kao posetio ih je reditelj, oni tim povodom bi svi išli u ekranizaciju, i ne bi se više ovako u pisanoj formi igrali, oni bi da se materijalizuju, Sponzoruša već ima predloge za dve glumice, kaze ona bi da je igra jedna dok je plava, a posle u drugom zivotu sad kada je Kler neka druga. Dočekali su me sa spiskovima glumaca u rukama. Najzabavniji je Leš on ima ideje, on bi da ga igra Dzems Din, sad kako objasniti pisanom mrtvacu da ako će se materijalizovati glumac mora da bude ziv. Neće, neće i neće. Jedino glumac urla iz sveg glasa iz zatvorene fioke kako on hoće sam sebe da igra i preti kako će ubiti sponzorušu čim se oslobodi. Kler se pravi da ne zna o čemu glumac priča. Zmajoliki se malo pravi kul, a malo je u fazonu, taj reditelj...bi mozda i glumio...mmm lik koga bi igrao reditelj sam...Mara u tom smislu ima svoje predloge svih mojih drugarica glumica, jer zna da bih ja odmah predlagala moje drugarice glumice. A muzika? Muzika? Viču u glas. Kao rasturena banda. Nema ekranizacije! Vičem ja na njih! Sve dok traje ekonomska kriza, zivećete lepo u blogu gde vam je i mesto raspisivaćemo se pa kad dodju bolje vremena videcemo šta ćemo i dal ćemo..jasno? Uzela sam vazduh, mladunče na leđa, bacila se u plave talase da stignem nazad u Rose. Tamo pišem roman. Čitam knjige. Slušam muziku. Imam kao odmor...

ja sam duh alfreda hickoka. zainteresovao me je ovaj naslov. ubistvo, misterija... imam jos uvek neke veze u americkoj administraciji koja budno motri sve sto se desava na internetu pa sam tako uspeo da udjem na ovaj blog u opciju posting. pratio sam sve sto se desava sa spisateljicom, kopirajterkom marom, sponzorusom, pregazenim lesem... i prilicno sam zadovoljan. nekoliko nivoa na kojima se ova literatura razvija, neskrivena svest o stvaraocu, elementi dokumentarnosti i satiricno-cinicnog odnosa prema tranzicionom svetu u kome zivite i radite, sve to daje dosta potencijala za eventualno otkupljivanje ove price za potrebe filmovanja. na zalost dosta lose stojim ovih godina sa holivudskim producentima, ali ipak pratim stvari i cini mi se da ako nista a ono preko politickih veza i kontakata sa odredjenim strukturama u drzavnim agencijama mogu dosta toga da uradim kada za neki roman pomislim da je upotrebljiv. svakako vi danasnji pisci jos pre nego sednete da kucate mislite o mogucnosti da se knjiga proda filmskoj industriji. vi draga ana rodicana mi uistinu vise licite na pisca koji cesce kuca lezeci nego sedeci, ali to vas sigurno ne ometa da sanjarite o uspehu, kada vasa prica zavrsi u rukama nekog talentovanog reditelja. stoga sam resio da vam se obratim na ovaj nacin i uvedem jos jedan nivo u vasu mastovitu dnevnicku strukturu. sem vas koji sve to smisljate i vasih likova, postojimo i mi - duhovni centri moci koji vas posmatraju. i vase likove i vas same. svakako postoje ti nivoi od vas ka dole, ka likovima, lesevima i paklu, ali takodje postoje i od vas na gore - producenti, reziseri, duhovi. posle moderne mozda je vreme da mi pocnemo da ucestvujemo u pricama. ako posmatranje, onda je posmatranje na sve strane.
mozda je bilo ukusnije da sam vam ovo poslao kao komentar (vidim da to nemate kao opciju na vasem blogu) medjutim obzirom da vas upravo gledam, kod prijatelja za satelitski nadzor i vidim da se kupate na mediteranskoj obali, a kako, takodje, znam za vase muke da svoju malu prenosivu pisacu masinu ukljucite na internet, pomislio sam da nije lose za vas blog da se i sam pojavim na njemu. vasi citaoci i vi znate da ja volim povremeno da se pojavim. uostalom to ne moze biti lose za reputaciju vaseg internet dnevnika.
ne brinite za vasu maru. nedelju je provela vozeci rolerke oko jezera na adi u beogradu. prikriveno zbunjena ali i dalje ushicena poslom u reklamnoj agenciji, bez prestanka je razmisljala o novim i novim mogucnostima kojima recenice na ambalazi raznih proizvoda mogu doprineti ljudskoj civilizaciji.
zelim vam dobro more i solidan internet protok. nastavite sa vasim radom i cuvajte maru, veoma je zanimljiv lik. a kao autor koji ima taj podsvesno svesni odnos preme samom sebi, ne zaboravite da sem leseva preko kojih se moze gaziti postojimo i mi, hm, pa recimo takodje lesevi, koji vas posmatramo odozgo i razmisljamo o tome sto radite.

Ja sutra idem na more. Da- da...nisam sigurna da li ću povesti sa sobom svoje junake. To ću odlučiti kada se tamo opustim. Za sad sam proverila vreme, kupila maske za decu i
jednu majca-haljinu u Zari. Za to vreme Mara vredno radi. Ćuti i kucka za svojim kompom. Nešto se nasekirala zbog posla, sve joj je krenulo naopačke. Ona je dosta od života uložila u posao i veoma se nervira kada ne deluje da je na tom poslu dbra. Mara
pati što se nije rodila u nekoj svetskoj metropoli. Pati zato što nije kopirajterka u Londonu, u Parizu, u Njujorku. Onda bi njena posvećenost poslu imala svetske razmere. Ona je uglavnom i zadovoljna kako idtok njenog života. Pomalo je usamljena, ali to nije
ništa čudno, jer nju ni ne zanimaju muško-ženski odnosi u tom smislu. Zanima je da jednom ima muža. U smislu porodice, zato što je porodica nemoguća bez muža, eto to joj je bitno, a ovako, ne vidi svrhu sem da se stalno nešto uvija u fetusni položaj I pati tiho, ili čezne-čezne...sve lepo što bi rekla o ljubavi zato Mara napiše na ambalaži. Zato je ona najuspešnija kopirajterka za ambalaže. Nije razumela tačno zašto ju je leš, koga je slučajno pregazila na početku ove priče ucenio da mora da okusi pre nego što napiše, na tako jeftin, providan način na prvu loptu ...kao da ona ne zna. Znas, zna, ali ona smatra da je pametno da se štekuje. I ne misli da je kukavica zbog toga. To je inače, veoma mudro za jednu 24-godišnju devojku. Ali nije praktično. Jer život mora da se oseća I uzima I jede I mora da mu se pušta do daske, do kraja, da boli onoliko koliko misliš da nema šanse da izdržiš. Jer ako toliko mnogo nikad nije bolelo, onda se nije ni isto toliko otvorilo da se uživa. I Voli E zato ja Mari još ne dam pravu ljubav. Zato što se nije otvorila. Prava ljubav mora da se zasluži. Mora da se čeka, traži, da se teško I skriveno stigne do nje. Ja to normalno, znam....tako.
Mara je ipak odlučila da pristine d aide na taj rafting. I ok. Povešće I Sponzorušu sa sobom koja se preimenovala u brinetu Kler. Ajde da je okrene da je obraduje.
Kler je vežbala po gradu sa kamericom u ruci. Dosta srećna I zadovoljna u svom novonapravljenom životu. Hodajući unazad dok je snimala neku simpatičnu scenu na ulici, udarila je u Marinog pregaženog leša.
KLER: Izvinite? Jel ste dobro, izgledate kao nekakav mrtvac...pregaženi....
LEŠ: Oh, da to je moja tužna priča. Mene je pregazila jedna mlada ambiciozna kopirajterka, I ja dok se ne razračunam sa njenom savešću ostajem zarobljen u ovoj priči.
Kler je odmah shvatila o čemu se radi I na koga je naletela, u želji da sazna što više pravila se kao da ne razume.
KLER: A kad se razračunate, hoćete se onda pretvoriti, u nekog? Princa?!
LEŠ: Onda ću počivati u miru.
KLER: A šta znači da ona očisti savst? Jel vam treba novac?
LEŠ To zna samo naša stvoriteljka...ili ne zna nego se traži I izmišlja, u svakom slučaju, moja sudbina kao I sve ostale iz ove priče su samo u njenim rukama. ..
Tužno je izdahnuo.
Kler se lepo pozdravila, čak se I rukovala sa Lešom I otrčala kod Mare u stan jer još uvek nije dobila- zaslužila svoj.
I a ja sad idem...da se pakujem, pa avion, pa more da mu kažem ćao, I naravno nosim komp I Maru sa sobom.... kao nakit za plažu na primer...

Sponzoruša je odlučila da promeni ime I počne novi život u novoj priči. .
Promena?! Uf, da. Velika je hrabrost potrebna za male promene. Biće brineta I možda, da ode do Zare da čekne šta ima. Padala je I niže u životu. Novo ime će joj biti ...ajde sad...to treba da bude neko lepo ime. I kad već može dag a bira, može da bude I skroz strano, kao Kler, na primer. Sviđe joj se Kler. Bivša plavuša, sponzoruša ima novo ime kao I novi identitet, zove se Kler I obukla je mantil koji dolazi do iznad kolena a to je najduže nešto što je ikada na sebe obukla u životu.
Onda je ušla u Marin stan u kome su živeli uvaljeni ona I glumac I izvela nešto prilično pokvareno I ružno. Ali kako još nije izgradila mnogo savesti ona je bez problema, otključala fijoku iz koje su pobegli I uspavanog glumca vratila u scenario iz koga je pobegao. Uf da. Ostala je sada sama I slobodna u novom životu. Takođe, na ovaj način se fino ogradila da neće više niko moćui da je vrati u staru priču, jer ona više nije bila isti lik. U bazi naravno jeste, ali u bazi...u bazi baze I ona I Mara potiču siguno iz istog korena, odnosno mene. Kler je nastavila da živi u jezivo visokim štiklama I nije se lišila svog razoružavajućeg osmeha. Ali se odlučila da se mnogo ređe smeška.
Kler je sada u ovom trenutku Marina cimerka. I odlučila je da stekne neko znanje I veštine. Zakazala je Mari susret u Nušićevoj u Grinetu. Levom sa strane Terazija.

Kada je videla Mara je u prvom trenutku je nije prepoznala. Zatim se oduševila, iskreno, počela je da vrišti I pokrila rukom usta. Toliko je reagovala. Kler je zatim izvadila dugačku tanku cigaru I dunula da skloni pramen sa čela I široko se I ona nasmejala.
MARA: Izgledaš veoma... prefinjeno?
KLER: Za moj prošli život to bi bila uvreda. Za moj novi život , kratko sam u njemu pa ne znam šta da mislim. Tako je govorila Kler. Razložno. Kako se očekuje od jedne brinete koja se zove Kler.
MARA: Jel si bila na razgovoru za hostesu?
KLER: Mislim da moj novi imidž zaslužuje bolje zanimanje.
MARA: Na primer.
KLER: Sekretarica.
MARA: Ne znaš jezike I ne znaš da radiš na kompjuteru.
KLER: Možda me naučiš....
MARA: Možda si poludela
KLER: Da I taj rafting na koji ideš, želim da idem sa tobom.
MARA: Tamo ne prolaze štikle, a možda I ne odem.
Mara ništa nije probala mnogo. Ona se uglavnom štekuje I voli da ide sigurno kroz svoju priču. Ona mašta o romansi o ljubavi koju spisateljica-stvoriteljica neće da joj napiše.
KLER: Evo ga onaj časopis za koji si pisala? Sećaš se?
Uzele su da listaju I naše na Marin besmislen tekst o restoranu za preporuku.
MARA: Nikad nisam napisala ovako lošu reklamu, ni za šta.
Kakav je osećaj? Zazvonio je telefon. Kakav je osećaj?
MARA: Šta, kakav osećaj?
LEŠ: Neuspeha.
MARA: Ko si ti? Ko si ti?
Normalno prekinuo joj je vezu. Jer kako bi je mučio ako bi bilo šta objašnjavao.
Kler joj je predložila da se prošetaju Mara je odbila I vratila se na posao.
Zmajoliki je prošao u bež mantilu pored njih dok su se rastajale. Niko nikoga nije video. Kao da je Veliki grad.
Za mene malo I jeste danas. Kao da se izdiše, tegli koliko je dug.
Kler je zamišljala sebe na raznim zadatcima. Otvorila je dlan za kamericu. I dobila jednu u rukama, da iznutra slika priču. I to će joj biti posao. Da snima iznutra šta se dešava u priči o Mari kopirajterki kojoj je danas otela slavu. Za to će od stvoriteljke dobiti hranu. Dobiće čak I svoj mali stan, ali neće joj naravno pasti sa praznog papira. Napraviće neku kombinaciju, zaslužiće ga.

Ljubav i avantura-tura...pevušila je nepoznata devojka lepršajući kroz priču o Mari.
Gledajući je iz svojih scenografija, iz svojih boksova svi junaci ove priče su se pitali, ko je sad ta? Baš tako.
Mara je prosvećena od povraćanja bila mirna kao na gomili bensendina. Otvorila je svesku u kojiu je upisivala utiske iz finog restorana, međutim sačekale su je škrabotine i neke sumljive reči, ništa pametno, novo, sveže, privlačno.
U centru grada...ne-ne, u samom centru grada, otvoren je famozni novi restoran. Jelovnik je....šta je sad ono što bi privuklo srpske lovane? Zanimljiv i egzotičan. Raznovrsna ponuda čini ovo mesto različitim od sličnih popularnih restorana. Jelo za preporuku: Najkomplikovanije koje piše, ako uopšte uspete da ga pročitate iz menija.Utisak – tek će se čuti o njemu...
Ovaj isprazan opšti tekst Mara je teškom rukom kliknula na send
Sve te predivne reči ona je mogla da ispiše zamišljajući ukuse, i sve bi bilo dobro samo da je nisu terali da jede...nije im bilo dosta da ih neko hvali, oni su tražili da to bude iskreno i iskušeno! Kakvi ljudi!Kakve sujete! Eto im sad.
Avan-tura, i ljuuubav...opet je besmisleno prolazila nepoznata devojka.
Mara je uzela slušalicu.
MARA: Ko je sad ova?
SPONZORUŠA; Koja?
MARA: Ova što leprša i pevuši o avanturi i ljubavi kojih apsolutno nema u mojoj priči. Ne znam šta sam ja ...piscu... zgrešila, da samo u mojoj priči nema ni traga ni glasa od ljubavi. A važno je da je ona zaljubljena i da je njoj veoma lepo. I to što je u naslovu najavila, avantura i ljubav, i to baš je briga- jer nije ovo knjiga, ovo je blog! Slobodno- široko, pa rintaj Maro, raspravljaj sa mrtvacem ideju pravde- nepravde, čisti savest jedi po govnjivim restoranima izdržavaj Sponzorušu i premlaćenog raspadnutog glumca iz starog prodatog scenarija koji se nije realizovao, pa ako baš moraš da te neko pomazi, evo ti zmaj al da te posle ošuri jezikom da izgoriš cela. Zašto likovi nemaju prava da biraju svoje pisce. Mene bi sigurno mnogo lepše tretirala neka mlađa spisateljica puna entuzijazma i vere u život. Neka koja nema radno vreme.
SPONZORUŠA: Šta se žališ. Zamisli da te je prodala a ti završiš u fijoci. I još te pregazi vreme.
MARA: Nije te pregazilo vreme, sponzoruše su uvek aktuelne.
SPONZORUŠA: Misliš?
MARA: Ma da. Ima ih u svim vremenima.
SPONZORUŠA: ...i izgledaju uvvek prilagođeno vremenu iz koga su....
MARA: Našla sam ti posao, u jednom finom restoranu. Da budeš hostesa.
SPONZORUŠA: Ali ja sam sponzoruša, neću da budem hostesa!To je ponižavajuće! Hostese traže stolove za sponzoruše!
MARA: Onda moli stvoriteljku da ti pošalje sponzora. Može i meni, ako je baš krene.
Ništa neće dobiti, normalno ni jedna ni druga. Evo im nepoznata devojka još jednom da im besmisleno proleprša kroz priču. Onako fore radi.
NEPOZNATA DEVOJKA: Ljubaaaav- avantu-uuura...
Zgađeno su je pogledale, sponzoruša iz Marinog stana, a Mara iz svoje kancelarije. I devojka je odlepršala. Ja kao njihov stvoritelj ostala sam da se pitam, da li bi bilo možda ipak malo pravedno da Mari udelim ljubavi. Ili da je bacim na otvoreno, drugarima piscima pa da vidi kako joj je fenomenalno fino i fensi kod mene?

Kako se sve detaljno dogovorila sa urednikom novina KROZ GRAAAD- koji je bio isti kao i gomila novina na temu života po gradu. Znači Mara u gradskom životu. Ide po restoranima da proba hranu i lepim i privlačnim rečima opisuje ukuse. Prvi restoran je neki novoootvoreni od novopečenog bogataša koji će je plaćati da piše pohvalno o njegovim restoranima.
Fin je to restoran, ceni Mara. Mara kopirajterka inače- mada to niko ne bi vezao sa njenim stavom, u principu retko izlazi. Koliko god zvučalo zanimljivo to njeno zanimanje koliko god delovalo tako moderno i šminkerski, Mara je u dubini svoje odlikaške duše prava partizanka-bolničarka-higijeničarka. I kao takva ona sedi u tom praznom veoma skupo sređenom restoranu. Ispred nje iznose razna jela i Mara u jednu sveščicu zapisuje kako joj se šta sviđa od ukusa i oseća se kao vrhunska kritičarka...lepi su ukusi , zanimljivi, ima nekih egzotičnih, ali nekako nije to neka hrana da sad padneš u nesvest, kada bi trebala da piše iskrenu kritiku ove kuhinje i ovog ambijenta imala bi mnogo šta da kaže. Ali nije pozvana da kritikuje nego da hvali. Ok. Pristupiće starom metodu. Zamisliće kako bi zamislila neki najdivniji restoran i najdivniju hranu i onda će pisati o tome. Problem je bio u sledećem, nije mogla da zamišlja na licu mesta ako ne jede ta jela. Hm, jel’ mogu od kuće da to napišem?
Ali trebali bi da budete veoma precizni. Menadžment restorana je stajao iznad mlade glave. Teškom mukom je Mara jela i pisala. Sve opisivala ukuse, ali ta kombinacija konzumiranja i pisanja u isto vreme je bila veoma mučna. Na kraju se srećom ipak setila i zamolila da prime Sponzorušu na razgovor za eventualan posao. Ona je lepa i komunikativna. Ne bi mogla da radi baš kao kelnerica ali na pr kao hostesa. Tako bar nju da skine sa budžeta.
Jedva je stigla do kuće Mara, čim je ušla odmah je uletela u wc i počela da povraća. Izlazila je iz nje sva fina hrana. Vino, atmosfera. Prerađeno kroz Marinu utrobu bilo je dosta gadno. Kada je izašlo sve iz nje, Mara se ubacila u krevet. Malo je tresla groznica.
Marinu sudbinu, odmah da priznam ovih dana malo određuje i ovo jezivo vreme. Inače sam ja htela da je stavim da mora da konzumira nešto što joj se ne sviđa a da bude prinuđena da lepo piše o tome, jer to je važno, da se dovede junak u situaciju iz koje jasno vidimo kako je ružno lagati. Na primer, to je možda važno za savest. Uopšte se laže veoma lako, i zaboravlja se koliko je to ružno. Ali možda ne bi Mara baš povraćala tako naočigled svih koji je čitaju da napolju nije ovaj jeziv dan. Ah da i ja sama po sebi nisam baš najsrećnije raspoložena. Sponzoruša je u tom smislu uzela na sebe neku potpuno novu ulogu, braniteljke i dosta me napada. Svi lažu! Kaže, To što ti ne možeš da podneseš kad prećutiš to je zato što se nisi prilagodila, i zato što si pukla. Molim te nemoj više takve gadosti da radiš. Ideja jedenja zmija u pustinji, povraćanje u wc-u i Glumac koga držiš premlaćenog sto nastavaka. Samo neka se svađa sa mnom, mislim se ja, i onaj posao hostese će se pretvoriti u baba seru. U Inexu. Ili u onom što je nekada bio bioskop Jadran a sad je neka od pijemokafu lokala. Bolje bi joj bilo- bolje bi joj bilo- pretim ja prećutno. Tako je to kad imaš moć. A nemaš neku savest. Pa da vidimo kako se nisam prilagodila:) Kako to izgleda Sponzoruša. U nečemu što se piše....

Nedelja- noć.
Dok su se ispred njene zgrade rvali Zmaj i Leš koji je Mara slučajno pregazila Mara je spavala najmirnijim, najnežnijim snom, kao da se vratila na onaj oblak, na kome je pukla ljubav u pravom smislu ljubavi. A Sponzoruša i malo osvešćeni glumac su se vraćali sa gomilom kesa I šuškali usput nešto. Ispred zgarde su zatekli situaciju da je Leš nadjačao Zmaja i da ga davi. Sponzoruša je u sekundi uvalila Glumcu kese i skočila na Leša.
Ostavi ga, ostavi ga! To je naš prijatelj! Kako je leš bio u nekom stanju nad raspadanja, dakle suprotno od raspadanja, bio je ludački čvrst. Ne znajući šta da mu uradi, Sponzopruša je zapalila parče novine koje je ležalo na zemlji i viknula: Mrtvi mrtvima, živi živima!
LEŠ: Izvinite ali kada se desilo da sam ja poslao negativac? Ja sam žrtva. Šta je sa vama?
I spustio je ruku sa zmaja.
Zmaj je kašljucao iz usta mu je bljuckala vatra.
SPONZORUŠA: Šta hoćeš? Ostavi na miru junakinju Maru.
Leš je u tišini veoma tužno otklizao u dubinu grada. Za njim su ostale reči, kao nešto na primer kako je on njena senka, kako nikada neće moći da se razdvoje. U vazduhu je ostala istina o tome da je Mara jedna od retkih koja je nasledila u genima jak osećaj savesti i da kakvo god vreme došlo, ona neće moći da živi bez iste.
Mučenica. Rastužila se sponzoruša i ušla u zgradu sve sa kesama i Glumcem.
Lift nije radio pa su se popeli lagano do četvrtog sprata.Tiho ušli i zaspali.
Ne sluteći šta se dešavalo dok je ona slatko spavala Mara se spremila za posao, tiho izašla iz kuće u novi radni dan.
Tiho-tiho...
Gledajući ispred sebe.
Na poslu je sačekao mail, od prijateljice, koja je poziva na rafting. Na Taru. Možda nije loša ideja, i tako nije planirala ništa za leto. Ok. Može, ići će. Sledeći mail je stigao od Leša. Bio je duži od predhodnih. Leš je najavio da će Maru pozvati urednik novina: KROZ GRAD, i da će tražiti od nje da postane njihov honorarni saradnik, on je uslovljava da prihvati posao. U suprotnom. Ubiće je grižom savesti a smrt će biti duga i bolna.
Odmah zatim usledio je poziv. Oni ( redakcija) su čitali tekstove na kutijama keksa i kesicama supe i oduševljeni su kako Mara opisuje ukuse. I voleli bi da ona posećuje neke određene restorane i piše za njih, odnosno opisuje ukuse jela tako slikovito da svako ko pročita mora otići da proba. Naravno isti čovek je imao i dilove sa raznim restoranima po gradu o kojima bi valjalo pisati pohvalno. A Mari je sve to delovalo kao nekakva prevara i nije joj bilo jasno, sem što joj je delovalo zgodno, da zaradi ekstra parice šta bi tu moglo da bude dobro za leša koga je slučajno pregazila.

Kako sam prošla prvih deset šlajfni, za one koji će se uključiti sada, mali pomoćni uvod:
Ovo je priča o Mari kopirajterki koja je jednog sunčanog dana slučajno pregazila jednog leša i od tad je taj Leš juri da joj se osveti. Usput ona se sreće sa raznim likovima iz svesti svoje stvoriteljke, odnosno mene, koja ovo lagano štivo kome je pre svega zadatak da zabavi, piše jednom dnevno po šlajfnu. Šlajne se pošteno pišu svaki dan, a ne pet unapred pa se postavljaju. Tako da prate stanje uma Marine stvoriteljice, služe za postizanje kondicije i osećaj da spisateljica ima neki vid komunikacije sa čitaocima. Zašto sve mora da bude knjiga? Blog je dovoljno otvoren da i on može da bude književnost? Ili bar da koketira sa književnim tonom. Autorka- odnosno ja, u ovu priču je uključila lik Sponzoruše koja je iz scenarija prodatog devedesetih iskoristila trenutak i pobegla da bi ponovo živela kao lik jer joj se nije živelo više u fijoci. Dakle sa svojim dečkom glumcem, pobegla je iz prodatog scenarija u fijoci i sada njih dvoje žive u blogu o Mari kopirajterki koja ima 24 godina jako je ambiciozna, i nikada nije ranije bila zaljubljena. Sve dok se, nije pojavilo i jedno mitološko biće. Zmaj. Mara se normalno odmah zaljubila u Zmaja.
Sada bistvuju svi zajedno u borbi da očiste Marinu savest i spasu je od Leša koga je pregazila...slučajno. Usput žive. I imaju kompleksne odnose sa stvoriteljkom, tj sa mnom.