Ja sam lepo iz četvrtog puta uspela da upišem dete u obdanište, danas. Srela sam jako dobru drugaricu koja inače živi u Grčkoj i prvo sam joj se obradovala a onda sam shvatila da je u Beogradu i da mi se nije javila. Onda se ona pravdala. Ok...hmmm....grrrr...Zabola je Kler paćoti nož u sto ispred Mare, bilo je to sinoć uveče, Kler, sa sve mokrim pramenom koji joj je padao preko oka.
KLER: Nešto si zaboravila, pametnjakušo?
MARA: Izvini Kler, ja sam bila krenula po tebe!
KLER: Krenula, pa skrenula? Čak i mi bivše sponzoruše poštujemo pravila prijateljstva među devojkama!
MARA: Ja sad moram da radim.
KLER: Samo tako, samo radi i nemoj da imaš nikakav privatni život! Pa posle tripuj zmajeve, a mene bacaj u košmare sopstvene griže savesti! Ako me otme armija leševa, ti skačeš da me spašavaš! To rade drugarice!
MARA: Ne znam uopšte šta pričaš, ja moram da radim i nemam vremena za svađe sa drugaricama. Nova sportska radnja, profilisana za sportiste, ako možeš da mi pomogneš, pomozi, ako ne možeš, pali.
KLER: Misliš da je meni milo da se razvlačim po tvojoj priči.
Tako je otišla Kler, ostavljajući zaboden na stolu nož iz Paćoti cipele koji ju je spasio iz zarobljeništva kada su je oteli pregaženi Leševi.
Dok je hodala ulicom, malo je plakala. Što devojke vole- da plaču dok hodaju. Nije to uvek obavezno da se plače zbog momka. Može da se plače i zbog sebe. U ovom konkretnom slučaju, Kler je plakala jer nije bila glavni lik u ovoj priči. Tražila je svoju ličnu priču, koju je ranije imala, stvarno jeste, ali onda je izgubila, nekako je izgubila. A da bi bila glavna u priči mora da uradi nešto radikalno veliko. Nešto ludački zabavno, nešto što će nju samu odvaliti, odneti, oboriti sa nogu. Za početak je otkopčala mantil i pustila svoju predugu nogu. Kako je ceo grad raskopan, i pun majstora koji ga popravljaju, jer grad se stalno nešto šatro popravlja, popravlja i popravlja- besmisleno, u svakom slučaju, za Kler u tom trenutku nije bilo loše jer su majstori zviždali za njom. Kako od ovog dramatičnog trenutka uskočiti u komediju tom predugom nogom koja je kao da je izašla iz Barske mušice direktno.
Sa tom nogom u tom duhu je uskočila u prvi lokal na koji je naišla. I napila se. Sa nepoznatim svetom.
Mara je za to vreme sanjala. Sanjala je nešto lepo, kao na primer...šta je sve čeka.. Eto sad dok smišljam šta bi Mara mogla da sanja, totalno mi je prazna glava. Šta sanja devojka od 25? Ne šta želi, nego baš to kakvi su joj snovi. U boji, crno-beli, kratki, zvučni....ako Mara već ima taj rastur u ličnosti pa ima jaku savest a i kreativna je, neka joj snovi u boji. I neka sanja neko more, kao najavu lepih događaja, i neke zmije, kao želju da ima momka, i neka se probudi ujutru a da se ničega ne seća.
Na oluji mozgova Mara se lepo pokazala. Ona je tačna i sveža i ima taj potpuno neoštećen mozak bilo kakvim drogama. Kler je za razliku od nje spavala. Ni ne sanjajući da pored sebe ima muško telo kojeg se uopšte ne seća kako se stvorilo tu. Dosta će se prestrašiti kada otvori oči. Zato ššššššš...tiho, još je ne budimo....
KLER: Nešto si zaboravila, pametnjakušo?
MARA: Izvini Kler, ja sam bila krenula po tebe!
KLER: Krenula, pa skrenula? Čak i mi bivše sponzoruše poštujemo pravila prijateljstva među devojkama!
MARA: Ja sad moram da radim.
KLER: Samo tako, samo radi i nemoj da imaš nikakav privatni život! Pa posle tripuj zmajeve, a mene bacaj u košmare sopstvene griže savesti! Ako me otme armija leševa, ti skačeš da me spašavaš! To rade drugarice!
MARA: Ne znam uopšte šta pričaš, ja moram da radim i nemam vremena za svađe sa drugaricama. Nova sportska radnja, profilisana za sportiste, ako možeš da mi pomogneš, pomozi, ako ne možeš, pali.
KLER: Misliš da je meni milo da se razvlačim po tvojoj priči.
Tako je otišla Kler, ostavljajući zaboden na stolu nož iz Paćoti cipele koji ju je spasio iz zarobljeništva kada su je oteli pregaženi Leševi.
Dok je hodala ulicom, malo je plakala. Što devojke vole- da plaču dok hodaju. Nije to uvek obavezno da se plače zbog momka. Može da se plače i zbog sebe. U ovom konkretnom slučaju, Kler je plakala jer nije bila glavni lik u ovoj priči. Tražila je svoju ličnu priču, koju je ranije imala, stvarno jeste, ali onda je izgubila, nekako je izgubila. A da bi bila glavna u priči mora da uradi nešto radikalno veliko. Nešto ludački zabavno, nešto što će nju samu odvaliti, odneti, oboriti sa nogu. Za početak je otkopčala mantil i pustila svoju predugu nogu. Kako je ceo grad raskopan, i pun majstora koji ga popravljaju, jer grad se stalno nešto šatro popravlja, popravlja i popravlja- besmisleno, u svakom slučaju, za Kler u tom trenutku nije bilo loše jer su majstori zviždali za njom. Kako od ovog dramatičnog trenutka uskočiti u komediju tom predugom nogom koja je kao da je izašla iz Barske mušice direktno.
Sa tom nogom u tom duhu je uskočila u prvi lokal na koji je naišla. I napila se. Sa nepoznatim svetom.
Mara je za to vreme sanjala. Sanjala je nešto lepo, kao na primer...šta je sve čeka.. Eto sad dok smišljam šta bi Mara mogla da sanja, totalno mi je prazna glava. Šta sanja devojka od 25? Ne šta želi, nego baš to kakvi su joj snovi. U boji, crno-beli, kratki, zvučni....ako Mara već ima taj rastur u ličnosti pa ima jaku savest a i kreativna je, neka joj snovi u boji. I neka sanja neko more, kao najavu lepih događaja, i neke zmije, kao želju da ima momka, i neka se probudi ujutru a da se ničega ne seća.
Na oluji mozgova Mara se lepo pokazala. Ona je tačna i sveža i ima taj potpuno neoštećen mozak bilo kakvim drogama. Kler je za razliku od nje spavala. Ni ne sanjajući da pored sebe ima muško telo kojeg se uopšte ne seća kako se stvorilo tu. Dosta će se prestrašiti kada otvori oči. Zato ššššššš...tiho, još je ne budimo....
Нема коментара:
Постави коментар