Nedelja- noć.
Dok su se ispred njene zgrade rvali Zmaj i Leš koji je Mara slučajno pregazila Mara je spavala najmirnijim, najnežnijim snom, kao da se vratila na onaj oblak, na kome je pukla ljubav u pravom smislu ljubavi. A Sponzoruša i malo osvešćeni glumac su se vraćali sa gomilom kesa I šuškali usput nešto. Ispred zgarde su zatekli situaciju da je Leš nadjačao Zmaja i da ga davi. Sponzoruša je u sekundi uvalila Glumcu kese i skočila na Leša.
Ostavi ga, ostavi ga! To je naš prijatelj! Kako je leš bio u nekom stanju nad raspadanja, dakle suprotno od raspadanja, bio je ludački čvrst. Ne znajući šta da mu uradi, Sponzopruša je zapalila parče novine koje je ležalo na zemlji i viknula: Mrtvi mrtvima, živi živima!
LEŠ: Izvinite ali kada se desilo da sam ja poslao negativac? Ja sam žrtva. Šta je sa vama?
I spustio je ruku sa zmaja.
Zmaj je kašljucao iz usta mu je bljuckala vatra.
SPONZORUŠA: Šta hoćeš? Ostavi na miru junakinju Maru.
Leš je u tišini veoma tužno otklizao u dubinu grada. Za njim su ostale reči, kao nešto na primer kako je on njena senka, kako nikada neće moći da se razdvoje. U vazduhu je ostala istina o tome da je Mara jedna od retkih koja je nasledila u genima jak osećaj savesti i da kakvo god vreme došlo, ona neće moći da živi bez iste.
Mučenica. Rastužila se sponzoruša i ušla u zgradu sve sa kesama i Glumcem.
Lift nije radio pa su se popeli lagano do četvrtog sprata.Tiho ušli i zaspali.
Ne sluteći šta se dešavalo dok je ona slatko spavala Mara se spremila za posao, tiho izašla iz kuće u novi radni dan.
Tiho-tiho...
Gledajući ispred sebe.
Na poslu je sačekao mail, od prijateljice, koja je poziva na rafting. Na Taru. Možda nije loša ideja, i tako nije planirala ništa za leto. Ok. Može, ići će. Sledeći mail je stigao od Leša. Bio je duži od predhodnih. Leš je najavio da će Maru pozvati urednik novina: KROZ GRAD, i da će tražiti od nje da postane njihov honorarni saradnik, on je uslovljava da prihvati posao. U suprotnom. Ubiće je grižom savesti a smrt će biti duga i bolna.
Odmah zatim usledio je poziv. Oni ( redakcija) su čitali tekstove na kutijama keksa i kesicama supe i oduševljeni su kako Mara opisuje ukuse. I voleli bi da ona posećuje neke određene restorane i piše za njih, odnosno opisuje ukuse jela tako slikovito da svako ko pročita mora otići da proba. Naravno isti čovek je imao i dilove sa raznim restoranima po gradu o kojima bi valjalo pisati pohvalno. A Mari je sve to delovalo kao nekakva prevara i nije joj bilo jasno, sem što joj je delovalo zgodno, da zaradi ekstra parice šta bi tu moglo da bude dobro za leša koga je slučajno pregazila.
Kako sam prošla prvih deset šlajfni, za one koji će se uključiti sada, mali pomoćni uvod:
Ovo je priča o Mari kopirajterki koja je jednog sunčanog dana slučajno pregazila jednog leša i od tad je taj Leš juri da joj se osveti. Usput ona se sreće sa raznim likovima iz svesti svoje stvoriteljke, odnosno mene, koja ovo lagano štivo kome je pre svega zadatak da zabavi, piše jednom dnevno po šlajfnu. Šlajne se pošteno pišu svaki dan, a ne pet unapred pa se postavljaju. Tako da prate stanje uma Marine stvoriteljice, služe za postizanje kondicije i osećaj da spisateljica ima neki vid komunikacije sa čitaocima. Zašto sve mora da bude knjiga? Blog je dovoljno otvoren da i on može da bude književnost? Ili bar da koketira sa književnim tonom. Autorka- odnosno ja, u ovu priču je uključila lik Sponzoruše koja je iz scenarija prodatog devedesetih iskoristila trenutak i pobegla da bi ponovo živela kao lik jer joj se nije živelo više u fijoci. Dakle sa svojim dečkom glumcem, pobegla je iz prodatog scenarija u fijoci i sada njih dvoje žive u blogu o Mari kopirajterki koja ima 24 godina jako je ambiciozna, i nikada nije ranije bila zaljubljena. Sve dok se, nije pojavilo i jedno mitološko biće. Zmaj. Mara se normalno odmah zaljubila u Zmaja.
Sada bistvuju svi zajedno u borbi da očiste Marinu savest i spasu je od Leša koga je pregazila...slučajno. Usput žive. I imaju kompleksne odnose sa stvoriteljkom, tj sa mnom.
Dok su se ispred njene zgrade rvali Zmaj i Leš koji je Mara slučajno pregazila Mara je spavala najmirnijim, najnežnijim snom, kao da se vratila na onaj oblak, na kome je pukla ljubav u pravom smislu ljubavi. A Sponzoruša i malo osvešćeni glumac su se vraćali sa gomilom kesa I šuškali usput nešto. Ispred zgarde su zatekli situaciju da je Leš nadjačao Zmaja i da ga davi. Sponzoruša je u sekundi uvalila Glumcu kese i skočila na Leša.
Ostavi ga, ostavi ga! To je naš prijatelj! Kako je leš bio u nekom stanju nad raspadanja, dakle suprotno od raspadanja, bio je ludački čvrst. Ne znajući šta da mu uradi, Sponzopruša je zapalila parče novine koje je ležalo na zemlji i viknula: Mrtvi mrtvima, živi živima!
LEŠ: Izvinite ali kada se desilo da sam ja poslao negativac? Ja sam žrtva. Šta je sa vama?
I spustio je ruku sa zmaja.
Zmaj je kašljucao iz usta mu je bljuckala vatra.
SPONZORUŠA: Šta hoćeš? Ostavi na miru junakinju Maru.
Leš je u tišini veoma tužno otklizao u dubinu grada. Za njim su ostale reči, kao nešto na primer kako je on njena senka, kako nikada neće moći da se razdvoje. U vazduhu je ostala istina o tome da je Mara jedna od retkih koja je nasledila u genima jak osećaj savesti i da kakvo god vreme došlo, ona neće moći da živi bez iste.
Mučenica. Rastužila se sponzoruša i ušla u zgradu sve sa kesama i Glumcem.
Lift nije radio pa su se popeli lagano do četvrtog sprata.Tiho ušli i zaspali.
Ne sluteći šta se dešavalo dok je ona slatko spavala Mara se spremila za posao, tiho izašla iz kuće u novi radni dan.
Tiho-tiho...
Gledajući ispred sebe.
Na poslu je sačekao mail, od prijateljice, koja je poziva na rafting. Na Taru. Možda nije loša ideja, i tako nije planirala ništa za leto. Ok. Može, ići će. Sledeći mail je stigao od Leša. Bio je duži od predhodnih. Leš je najavio da će Maru pozvati urednik novina: KROZ GRAD, i da će tražiti od nje da postane njihov honorarni saradnik, on je uslovljava da prihvati posao. U suprotnom. Ubiće je grižom savesti a smrt će biti duga i bolna.
Odmah zatim usledio je poziv. Oni ( redakcija) su čitali tekstove na kutijama keksa i kesicama supe i oduševljeni su kako Mara opisuje ukuse. I voleli bi da ona posećuje neke određene restorane i piše za njih, odnosno opisuje ukuse jela tako slikovito da svako ko pročita mora otići da proba. Naravno isti čovek je imao i dilove sa raznim restoranima po gradu o kojima bi valjalo pisati pohvalno. A Mari je sve to delovalo kao nekakva prevara i nije joj bilo jasno, sem što joj je delovalo zgodno, da zaradi ekstra parice šta bi tu moglo da bude dobro za leša koga je slučajno pregazila.
Kako sam prošla prvih deset šlajfni, za one koji će se uključiti sada, mali pomoćni uvod:
Ovo je priča o Mari kopirajterki koja je jednog sunčanog dana slučajno pregazila jednog leša i od tad je taj Leš juri da joj se osveti. Usput ona se sreće sa raznim likovima iz svesti svoje stvoriteljke, odnosno mene, koja ovo lagano štivo kome je pre svega zadatak da zabavi, piše jednom dnevno po šlajfnu. Šlajne se pošteno pišu svaki dan, a ne pet unapred pa se postavljaju. Tako da prate stanje uma Marine stvoriteljice, služe za postizanje kondicije i osećaj da spisateljica ima neki vid komunikacije sa čitaocima. Zašto sve mora da bude knjiga? Blog je dovoljno otvoren da i on može da bude književnost? Ili bar da koketira sa književnim tonom. Autorka- odnosno ja, u ovu priču je uključila lik Sponzoruše koja je iz scenarija prodatog devedesetih iskoristila trenutak i pobegla da bi ponovo živela kao lik jer joj se nije živelo više u fijoci. Dakle sa svojim dečkom glumcem, pobegla je iz prodatog scenarija u fijoci i sada njih dvoje žive u blogu o Mari kopirajterki koja ima 24 godina jako je ambiciozna, i nikada nije ranije bila zaljubljena. Sve dok se, nije pojavilo i jedno mitološko biće. Zmaj. Mara se normalno odmah zaljubila u Zmaja.
Sada bistvuju svi zajedno u borbi da očiste Marinu savest i spasu je od Leša koga je pregazila...slučajno. Usput žive. I imaju kompleksne odnose sa stvoriteljkom, tj sa mnom.
Нема коментара:
Постави коментар