MARA: Devedesete su mrtve, sponzorušo. A ja moram da radim. Zato pali iz agencije, iz WC-a iz moje priče sa mog posla. Umorna sam, petak je, imala sam već jedan nebulozni susret u tržnom centru u Sremskoj.
SPONZORUŠA: Kupuješ u tržnom centru u Sremskoj! Pih!
MARA: Šta treba da učinim da nestaneš?
SPONZORUŠA: Ne vredi ti. Nisam luda da nestanem, čak šta više izaćiću kroz vrata a ne kroz prozor.
Premorena i već naprsla Mara sama joj je otvorila vrata od WC-a. Sponzoruša je vukući na ramenu premlaćenog glumca izašla na svetlo agencijskog života veoma lepo raspoložena. Sviđala joj se užurbana atmosfera, ljudi, tenzija, puno usputnih duhovitosti, povremena ironija na tuđ ali i na sopstveni račun, nekako sve kako bi kada bi pisalo, pisalo da treba da bude ili izgleda.
SPONZORUŠA: Gde ja sad da idem?
MARA: Zaista me ne zanima!
SPONZORUŠA: Ali moja priča je prodata sredinom devedesetih...ili posle bombardovanja...ne sećam se tačno...ja sam slušala Cecu i izlazila po splavovima sa kriminalcima....dok nisam upoznala njega, naravno ( mislila je na prebijenog glumca preko ramena) kako će sada jedna krhka sponzoruša da se uklopi u novo društvo?Moraš mi reći! Gde se izlazi, sa kim se viđaju žene kao ja? Ko su sponzori? Ko su sponzori?!
MARA: Ne znam, stvarno, ja radim sa klijentima...-pokušala je da ode od nje Mara
SPONZORUŠA: Ima li još šanera? Gde se oblačimo? Nije valjda stvarno Sremska? Šta je sa Čumićem?
Kroz hodnik agencije je prošla jedna Marina koleginica, koja inače voli Maru i usput dobacila sa smeškom: U Zari ima super stvari...zavisi kakav ti je budžet...( i dala je očima znak Mari da podržava njen ekscentričan nastup na sred hodnika sa tom polu-golom ženom koja na ramenu nosi nepokretnog prebijenog, ali vidljivo zgodnog muškarca).
SPONZORUŠA: Pa to nikad nije bilo kod nas! Pa tu kupuju samo siromašne strankinje! Zara?! Ni mrtva!? Gde su lopovi? Šta su im uradili? Pa kome su oni morali da smetaju! Pa svi su se oblačili kod njih! Tako i im treba! Neka se uniformišu!A mogli smo svi da izgledamo kao gospoda....- malo je zasuzila sponzoruša.
Mari je bilo dosta svega, da bi na bilo koji način razrešila ovu situaciju izvukla je sve preostale pare iz novčanika, jer Mara mrzi da koristi kartice, i dala sponzoruši. Predložila joj par zgodnih motela po gradu i rekla joj da joj se slobodno javi ali tek za mesec dana i da joj pre toga neće dati nove pare. Neka se snađe i zaposli. Tako je Mara prvi put u životu ( za razliku od mene kojoj se to dešava svakog 20-tog u mesecu) ostala bez para do kraja meseca. Mara za razliku od mene voli sve da drži pod kontrolom, i čini mi se da kada bi ona trebala da piše o meni umesto da ja pišem o njoj, to se nikada ne bi desilo. Da je tako obrnuto, mene Mara ne bi podnosila. Ne bi me razumela i mislila bi da sam baš mnogo stvari u životu debelo zasrala. Ali pošto ja imam širinu i godine koje Mara nema, ja ću joj tu mladalačku bahatost nekako opravdati. U krajnjoj liniji u ovom životu ja sam živ a ona izmišljen lik. Eto. Kada je sela na svoje radno mesto, da završi svoj radni dan, radnu nedelju, još par stvari i gotovo... otvorila poštu, imala je šta da vidi. Adresa ja bila nemoguća: leš@pregaženi.com: „Vrati me u život“ bila je poruka.
Koliko god ta poruka zvučala kao „vrati mi moju belu džigericu- priča“ Mara se ništa nije uplašila. Bili su na njenom terenu. Na distanci, u borbi rečima! Ha! I to pisanim rečima!
Kliknula je, tamo gde treba da bi se odgovorilo: „ Poštovani lešu, prvo mi morate reći kako ste živeli pre nego što ste umrli, pa šta je bio uzrok smrti, u kom vremenu tačno i kako želite da živite u budućnosti kada vas oživim. Molim vas, oživljavanje je jedna ozbiljna stvar i ne možemo imati tako površan pristup celoj stvari. Poštovanje i pozdrav Mara. „
Jako je bila zadovoljna kako se snalazi. Razrešila je dve glupe situacije za jedan dan.
Kliknula je da pošalje pismo ali...posle par sekundi ono joj se vratilo. I tako bar deset puta za redom. U međuvremenu trebalo je napisati jedan radio u tri varijante. Tako da se Mara bacila na posao. Vikend nije nigde ni jednom izašla jer je sve pare dala sponzoruši. Sada trenutno pokušava da smisli rešenje za najnoviju supu sa domaćim rezancima koji treba da asociraju srednju generaciju na njihovo detinjstvo.Onda zvoni telefon. Javlja se sponzoruša. Plače.
Bila je na piću u Strahinjića Bana i shvatila je da je vreme pregazilo. Još gore shvatila je da film o njoj nikada neće biti snimljen-jer više nikoga ne zanima život jedne sponzoruše!Preti da će se ubiti, i mada je već mrtva u tom prodatom scenariju, umreće sada svojom voljom a ne da je ubija neka frustrirana spisateljica. A kad se ubije, ono što bude pisala pisaće krvavim prstima ... a to će biti zadnje reči jedne sponzoruše!!!
Ok, ubi se. Moram da radim, spustila joj je hladno slušalicu Mara. Jer Mara ima te 24 godine i veelike ambicije.Ume čak i da pregazi leša. Za nju je postojanje jedne sponzoruše, davno prodate- pitanje koje nema nikakve veze sa njom u budućnosti. Ali uopšte. Hm.
Нема коментара:
Постави коментар