Mara je počela da se cepa od smeha u sred uragana koji ju je zadesio. Dobila je napad smeha.
SPONZORUŠA: Šta ti je bre?
MARA: Ona je sad smislila da jedemo zmije I snalazimo se u ovom ludilu? Nema šanse...
SPONZORUŠA:Možda je odlučila da nas ubije?
MARA: Nema šanse, ona će ovo pisati svaki dan još dugo, dugo-zato što joj je zabavno. A bez mene to nje to, a ja neću da jedem zmije da bih preživela.
SPONZORUŠA: Pa I bez mene, neću ni ja da jedem zmije, zmija se oblači, ne jede se!
MARA: Pa...bez tebe...onako, već te je prodala samo tako još sredinom devedesetih, ili posle bombardovanja, ne sećam se više...
SPONZORUŠA: Posle bombardovanja ali nije bilo tek tako, jer je za te pare kupila kompjuter! Od koga je zarađivala još dugo, dugo- ja sam se veoma isplatila...
MARA: E vidiš a zbog mene je prvo pozajmila pare I kupila novi kompjuter pa tek onda počela da me piše.
SPONZORUŠA: A šta ti misliš, tebe neće da proda? Kako misliš da otplati to što je pozajmila? U sred svetske ekonomske krize?
Onda je iz mrtvih ustao očajni prebijeni u sred pustinjske oluje glumac I viknuo: Prekinite obe, I izvlačite me odavde, kakve zmije, kakvi kompjuteri, ja moram da živim, da glumim...o Bože da-da glumim!
I to ih je spasilo. Stvoriteljka tj ja, se našla pozvana I upoređena sa božanstvom, I tako sam ih uvukla u uragan, kroz koji su svo troje propadali, sa sve četiri raširene, jedino je glumac zatvorenih očiju I u crvenim cipelicama lupkao petama I ponavljao kako bi u svoj dom. To je bilo slatko, pa sam ih vratila u
subotu, u Beograd u Marin stan, mali garson da spavaju razvučeni po jednom trosedu I jednom krevetu. Jel tu Mara živi. Prva se probudila Mara- razvaljena I odgegala se do kuhinje. Zatim se probudio glumac I krenuo ka njoj.
MARA: Drago mi je da si ustao. Od početka ove priče samo te vukljamo- tamo vamo kao neku stvar. Nadam se da će ti I modrice proći, hoćeš kafu?
GLUMAC: Hoću da glumim!To želim!
MARA: Pa ti glumi, al ne znam šta...ne znam ni gde...
GLUMAC: Ti si pisac, ti mi napiši.
MARA: Molim te me pusti da popijem kafu, upravo sam prošla pustinjsku oluju.
GLUMAC: I ja sam isto sanjao!
MARA: Nije to bio san, to je bilo pravo.
GLUMAC: Kako smo se izvukli?
MARA: Malo ucena, malo molitva. Kako to inače ide.
GLUMAC: A otkud smo se našli tamo?
MARA: Mi smo ekipa koja treba da spasi moju savest.
GLUMAC: Svašta. Savest je potpuno deplasirana...
MARA: Za našu stvoriteljicu očigledno nije...kopirajterka, glumac I sponzoruša u lovu na pregaženog Leša koji se uopšte ne javlja, a možda je I nestao.
GLUMAC: Ja sam to sve prespavao ( žvakao je glumac keks držeći u ruci kutiju na kojoj je bio Marin tekst )
MARA: To sam ja pisala.
GLUMAC: Šta?
Mara mu je pokazala ponosno rukom tekt na kutiji
GLUMAC: Pa ne mogu to da glumim.
U kuhinju je ušla čupava izblajhana Sponzoruša I držeći se za glavu pitala: Izvinite, jel vam nije malo čudno, a gde je nestao Zmajoliki?
Zmajoliki se u to subotnje jutro spremao da pokaže svoje pravo poreklo. I na očigled čitalaca ispod Savskog mosta na jednom malo zabačenom delu transformisao se od šarana, 40togodišnjeg šarana kroz usta ribe polako je izlazio kao zmaj. Razvukao je krila, I tako te zelenkasto sive boje kroz krošnje grada išao kao družini čiji je postao član još pre neki dan. Nasadio se na granu koja je doticala prozor. I prisluškivao razgovor uz kafu. A dole ispred ulaza u velikom crnom mantilu, sakriven iza oboda crnog šešira smešio se pregaženi Leš I čekao u zasedi da uhvati Maru I ubije je grižom savesti. Da-da. Baš tako.
Нема коментара:
Постави коментар