Ja sam pisala i pisala i pisala...sve u glavi ceo vikend sam pisala.
Sve od početka od subote, dok sam farbala ulazna vrata svog stana u belo umesto u lila.
Ovako je izgledalo, Minja - to je moja drugarica, ona je na terasi farbala u zlatno ofucanu garnituru od trske koja služi da se uživa na terasi, koje zapravo više nema pošto je neki kriminalac, čitaj investitor sagradio čudo od prostora pored moje zgrade i nabio nam svoju na pr 4,5ooe kvadrat bulju u terase, tako da mi više nemamo pogled kroz terasu na bilo šta drugo sem na tu odvratnu, preskupu zgradurinu koja nam je i uzela svo svetlo. Ali ja sam optimista i zato Minja farba moju garnituru za sedenje na terasi u zlatno, da bi nam bilo lepo ovog leta. Par prostorija od nje ja prvo šmirglam cela vrata, ne samo to preteće što je nepoznati anarhista od sto posto preko 70 godina imao ružno o mom psu markerom da napiše po vratima nego celavrata jer to tako treba, da bih ih kasnije farbala valjkom u belo. Ja mrzim to što radim, i uopšte se ne ložim na sebe zato što farbam sama svoja vrata. Al pijemo špricer, Minja i ja. Svaka u svom radnom prostoru. Pa se povremeno čeknemo: Dobro ti je...da, nije loše...
I muzika iz mog kompjutera, bez zvučnika, jer su riknuli, a pošto je frka sa parama, a od zvučnika se ne živi, onda ih nema.
Za to vreme Kler je stavila na papir svoje mesečne troškove i...ne vredi...ne ide. Neće moći da bude slobodna umetnica. Naročito ne u varijanti da je početnica sa kamerom. Malo sam joj dala, žali se. Hvata se za glavu, pufće. Za svojih 3o i kusur godina nikada nije ni jedan jedini dan radila. Kako će, šta će. Hoći li ovako do kraja života da se ciganči, da nema za ovo- nema za ono. Lomi se da se vrati životu sponzoruše. Devojci je ipak najlakše da se dobro uda. Sa druge svoje strane, kako je osetila lepote života u samostalnosti. kako je osetila slobodu i snagu i dobila na pravom samopouzdanju malo joj je ispod nivoa da tako razmišlja. Da tako jadno nemoralno razmišlja dok je napolju čekaju sve one lepe stvari koje ne može da ima. Fina vina, garderoba, nameštaj, gajbica sa baštom. Muž i deca. Uf. Treba sve to postići. Ova razmišljanja su veoma umorila Kler i ona se uvila u ćebe i zaspala pored upaljenog televizora u subotu popodne dok sam ja pila špricer i farbala vrata u belo. Mara je pokušavala da pronađe neki komentar na blogu, a komentara nije bilo. Što je ok, jer nekako čitaoci nemaju potrebu da komentarišu, i to je verovatno iskreno i ispravno. U tom slučaju neće biti razvijen planer jer neće imati uvid u situaciju i ne može da se bavi dalje strategijom, a onda nema svrhe. Šteta. Delovao je da bi to moglo da zvuči simpatično. Mara je otvorila sva svoja druženja na internetu i smeškala se raspisujući se na pet strana istovremeno. Ja sam razmišljala udišući farbu kako sam prvo u životu mahnito izlazila, pa se deo mog socijalnog života prirodno preselio na internet a kako ću na kraju završiti posle smrti u nekoj trećoj dimenziji i kako je sve to nekakvo udaljavanje....pregaženi Leš je sedeo na gornjoj ivici vrata koja sam farbala i plakao.
LEŠ Sve je tako kao što misliš, život proleti u trenu!
Uzela sam gutljaj špricera. Leš je pevao tužnu pesmu o lepoti i slobodi a ja sam par puta prošla rukom kroz njega, ne namerno nego zato što sam trapava u šmirglanju. Tako je samnom, uvek lepo krenem distancirano, a onda se izbrišu granice i eto me, od boginje stvoriteljke do druženja sa likovima. Imam gomilu mrtvaca, znaš? Rekla sam mu, ali ne metaforičnih- to kao ti, već pravih. Zato si i smešala svetove, i dalje je bio tužan Leš. Ja uopšte nemam pojma šta sam htela da kažem sa tobom, sem da te iskorištim kao izraz. Totalno si se razvio sam od sebe. I evo te. Stigao si i na moja ulazna vrata.
Samo na trenutak, pa palim. Nestao je i vratio se u priču. Kler je provukla glavu kroz ključaonicu i tražila pare, a ja sam je zadnjim delom četkice ubacila unutra. Jedino je Mara dostojanstveno četovala sa drugarima i povremeno guglovala Zmajolikog različitim rečima. Samo njoj poznatim.
U ponedeljak ujutru, svi su bili na svojim radnim mestima. Leš na ulici. Mara u kancelariji, a Kler na intervjuu za hostesu u onom restoranu za koji je još onda Mara pisala. Zmajoliki se pripremao da napadne Maru u najnezgodnijem trenutku, a glumac je u fioci zaključan smišljao kako da napravi reklamu koja će ga osloboditi i vratiti u priču.
Нема коментара:
Постави коментар