kada sam se probudila, sneg se već otopio. mrzim ta svoja stanja padanja. ali jbg dešavaju se i meni kao i svim smrtnicima...što ne znači da je to trenutak da me napuste moji -mojom glavom napravljeni likovi. tako bezočno. mislim ako su i pomislili da je kraj moga sveta, zar nisu imali toliko vere u mene, zar nije nikome palo na pamet a proveri da li dišem da li mi srce ipak lupa. izdajnici. svakako ih treba naći i vratiti. kazniti za neveru. AAAAaaaa toliko sam bila besna. sve je to posledica novogodišnje histerije i panike. ti porodični praznici su drama za svakog odraslog čoveka. celu noć sam ih tražila. nisam mogla da zvrckam te drugare pisce da ih pitam da li su se uvalili kod njih, ili da li su čuli, da li su otišli kod nekih nepoznatih ili onih samozvanih ili onih lobi pisaca. da li su ostali zajedno ili su se podelili....oooh siroti moji likovi! osuđeni na mene morali su se boriti za sopstvene pisane živote, menjala su se moja labilna osećanja.
našla sam ih u rano jutro. spavali su. nisu se nikome uvalili, bili su na ulici pored nekakvog kontejnera koji je delovao sveže ugašen, smrznuti i polu-živi.
- izdajnici!- viknula sam- pobegulje! vraćajte se u priču! božić, nova godina glamurozne haljine, šampanjac i poljupci, ajde, dižite se!
polako jedan za drugim su se budili, i gledali me jednako neprijateljski kao i ja njih. malecki kao liliputanci sedeli su nepomično na svojim mestima.
Нема коментара:
Постави коментар